Još malo stvari o meni i završiću jedan uvod u ovaj web shake, mislimm..svet. 😁
Na neki način, ljudi moji, ja sam bipolarna osoba. Uz neke ljude sam andjeo, a neki me pretvore u demona. Čak su mi i horoskopi totalno dva različita sveta. Jedan umilni, drugi smrtonosni. Više ništa nije tabu tema i smatram da se i o ovome mora govoriti! To nije ništa vulgarno, već naprotiv, jako važno, ponekad alarmantno, jer naravno - ne želimo biti demonski nastrojeni. Znam, svašta je ukorenjeno u prirodi ljudskoj, ali stvoreni smo za preživljavanje. A kako preživeti sebe samog? Odmah ću vam reći - teško! Ali sve se da preživeti! Sve, ako sebi dozvolimo i damo vremena, pa sednemo lepo u tišini, sa olovkom i papirom da objektivno sumiramo naše stanje. Ako eliminišemo apsolutno sve stavke koje nam energiju usmeravaju na tu stranu koju ne bi trebalo buditi. Stvar je samo u tome da se naučimo samokontroli. Svako ima svoje ‘drugo ja’. Neki ga možda nisu nikada ni otkrili, a drugi ‘pak vode borbu. (Ovi prvi, potpisujem, su dosadni). Moj prvi IG profil je ustvari sada moj alter ego. Sada, kad mi je umetnost primarna i u njoj se sasvim pronalazim #agirlfrompaper je početna stanica svega, a jedna #kamilica je sve njoj suprotno na jedan mono način - bez puno reči, u jednom pravcu.
Čovek bez puno dešavanja u svom životu sigurno i ne može dostići taj stepen podvojene ličnosti (nazovimo to tako, jer kao što rekoh - mono prikaz i nema baš puno toga za reći, osim ako nije umetnička fotografija). S druge strane, oni koji su doživeli toliko toga, recimo i previše, bore se i rukama i nogama sa svim stranama sveta, samo da dodju do balansa. I šta onda? Malo predaha i sve ispočetka. A šta je život do jedan ciklus koji se ponavlja.

Čuli ste već onu dobro poznatu, parafraziram - neka prijateljstva obeleže život dublje od ljubavi. Slažem se. A može li se u tom slučaju dogoditi razočarenje posle dugog niza godina? Kao i u ljubavi..Može. Svega premalo je nedovoljno. Za istinsku ljubav se ne možete davati sitničavo. Ili se dajete u svakom trenu ili se nemojte ni davati, majku mu! Da li je u tome vazda bio moj problem? Što sam se previše davala za ljude koji ne umeju da uzvrate. Ma nisam ja nikada merila ko će bolje i ko će više! Ali i meni je potrebno! Treba li da poskakujem i vičem - hejj, treba mi ljubavi, pažnje, malo zagrljaja. Malo, samo malo vremena za razgovor o mislima koje ne znam da usmerim u datom trenutku, o želji da budem pravo shvaćena, o detinjstvu koje me i dan danas muči. Zaista sam se trudila da nikada i ne delujem kao neko ko ‘ima problem’ i da se osmehujem svemu, ali onda moram imati negde, nečije rame da me dočeka. Da se ispraznim. Nije ga bilo. Od onih od kojih sam to očekivala, sve manje sam dobijala interesovanja i to me vređalo. Šta je istinsko prijateljstvo ako ne daš krv za krv! Sećam se da smo kao klinci nekim oštrim travkama sekli svako svoj kažiprst i zaklinjali se na večnost. To su bila prijateljstva. Ne žalim što ona više ne traju uprkos zakletvi, već sam ponosna na njihovu čvrstinu. Svega premalo je nedovoljno i svega sitničavo je labavo. Nekada sam se borila i za takva prijateljstva, ali godine su me stigle nekim drugim obavezama i malo sam se umorila. Iskreno. Pre bih ponovo umrljala svoje prste sa nekim, nego uzaludno gledati u prošlost. Tu je sve već gotovo i ništa se izmeniti ne može.