Ćao, ja sam Ivana, a ovo je mesto za skladištenje mojih utisaka o knjigama. Živim u Beogradu, a želja mi je da imam dvorište i baštu. Nemam kućne ljubimce, ali obožavam pse. Ne znam kako bih se odrekla kafe i cigareta. Diplomirala sam na Katedri za iberijske studije, ali nikada nisam imala posao u toj sferi.
Volim da čitam otkako znam za sebe. Naučila sam da čitam tamo negde u vrtiću i od tada nisam prestala. Sada imam 30 godina i svoju biblioteku koja je pravi šareniš novih i starijih izdanja, lepih i ofucanih korica, i nije nikako žanrovski odredjena. Knjige biram uglavnom po ličnom osećaju koji sam razvila tokom godina i godina birkanja.
Pored čitanja, mogla bih sate da provedem u razgovoru o knjigama, autorima, likovima. To me čini srećnom.
Na kraju krajeva, zato sam i ovde!
🤍
Januar se završio, ljudi! Svake godine ista priča, zaboraviš kada je počeo. Što se samog pretrčavanja tiče, prilično sam zadovoljna, jer sam pročitala baš sjajne knjige. Kvantitet nije bitan, jer jedna od novogodišnjih odluka jeste da se ne opterećujem brojevima - čitam onoliko koliko mi prija.
Toni je veliko januarsko otkriće. Njen prvi roman govori o devojčici Pekoli, njenom odrastanju u crnoj zajednici i najvećoj želji ikada - da ima plave oči. Koristeći pripovedačku tehniku toka svesti iz perspektiva više likova, Toni specifičnim diskursom sa elementima lokalnog govora skreće pažnju da rasizam u svom izvornom obliku nije jedini problem, već da odbacivanje i osuda sopstvene zajednice mogu biti jednako pogubni.
Kako do knjige
Nastavak priče o slobodnom padu Vernona Trodona, koji odbacuje sva pravila savremenog društva i postaje guru-beskućnik za čitavu paletu izgubljenih, nezadovoljnih likova. Kao i prvi tom, Depent nas vrtoglavo vodi kroz priču punu preokreta, a nasilje, osveta, ludilo, ali ni odblesci ljudske dobrote, ne manjkaju. Završetak ove uzbudljive priče, koja je ujedno i kritika savremenog društva nam uskoro donosi Booka. Jedva čekam!
Kako do knjige
Novak ima posebno mesto u mom čitalačkom iskustvu. Drugim rečima, obožavam ga. „Črna mati zemla“ je roman posebne atmosfere, boje i gustine. Kroz sjajan zaplet i jedinstveno pripovedanje, Novak se bavi istinom i laži, i stvarima koje moraju biti potisnute da bi se preživelo. Sve što saznajemo dolazi iz prizme deteta, nema sveznajućeg pripovedača, a realno se tako elegantno prepliće sa nadrealnim, da se osetiš s vremena na vreme kao da se i ti gubiš u toj gustoj magli međimurskoj.
Kako do knjige
Tema zabranjene ljubavi na više nivoa (razlika u godinama, društveni status, rasa) i mogućnost da je upravo autorka bila glavni akter u njoj su bili neki od razloga velikog uspeha ove knjige odmah po objavljivanju (1984.). Napisana u obrisima, često nepovezanim, podseća na album pun starih fotografija. Pored velike, nabujale strasti, kroz pripovedanje se provlači i osvrt na porodične, neretko ambivalentne odnose. Diras je sjajan pripovedač, bolno iskren i nezadrživo intiman.
Kako do knjige
Tomi u svom romanu prvencu na nesvakidašnji način piše o položaju savremenog Indijanca, ali i o istorijskom kontekstu koji je neizbežno do tog položaja i doveo. Dvanaest likova nam govore o svojim životima, nepronalaženju, nejasnom identitetu, izgubljenosti. Naizgled su nepovezani, ali Tomi će ih vrlo vešto, u širokim lukovima, dovesti na istu pozornicu, festival očuvanja indijanske kulture, u samoj završnici romana. Iako mu akcije ne nedostaje, „Tamo tamo“ je pre svega tužna povest o jednom narodu, o zajedničkom bolu, o tradiciji koja se bori da preživi, da joj se ne zatre svaki trag.
Kako do knjige
Mesec je brzo prošao, ja nisam pročitala sve što sam htela, a hajlajt meseca mi je bio nedostatak vremena za čitanje. Zato sam rešila da u martu napravim bolju organizaciju. Koliko će uspeti, ostaje da se vidi. 🤓
Šta sam to pročitala u februaru?
Slojevit, jezički predivan roman kome sam dala vremena da bih ga doživela u potpunosti. Bavi se porodičnom dramom nepripadanja. Radujem se ostalim Selenićevim delima.
Kako do knjige
Mozaik istorijskih i izmišljenih likova koji se za vreme Drugog svetskog rata našao u elitnom portugalskom hotelu će vas sigurno zaintrigirati i naterati da poželite da saznate više o Dušku Popovu ili nastanku “Malog princa”.
Kako do knjige
Knjiga meseca! Olga je odličan pisac koji se igra jezikom i u tome uživa. Pritom, postavlja ozbiljna pitanja o odnosu čoveka prema prirodi, terajući nas da se preispitamo oko zaista bitnih stvari.
Kako do knjige
Priča o detinjstvu, o odrastanju, o strahovima, puna diskretnih simbola koji nas vode kroz knjigu. Fragmenti jednog života prepričani iz ugla deteta.
Kako do knjige
Miljenko je rekao da je ovu distopijsku priču ispričao iz ugla svega što on jeste, ali i iz ugla svega što je suprotno njemu, zato što, ma koliko likovi bili negativni, pisac mora da bude spreman da pogine s njima, jer drugačije ih neće dočarati. Veliki je Miljenko!
Kako do knjige
Mart je prošao, vanredna situacija nije. Ova druga stavka je donekle olakšana činjenicom da imam više vremena za čitanje. Koristim to maksimalno. Ukratko:
- 31 dan u martu, od toga 18 vanrednih
- 7 pročitanih knjiga, od toga 4 u ovih 18 dana
Iskreno, čitala sam „The Secret History“ malo duže nego što sam očekivala. Nervirali su me maltene svi likovi, njihova pretencioznost i prenaglašenost; sa druge strane, celokupna naracija i atmosferičnost teksta me je oduševljavala. Mislim da sam samo zbog toga i završila knjigu. Napetost same radnje mi je bila inteligentna i zanimljiva, ali nedostajao mi je wow efekat. Tako sam razmišljala tokom čitanja.
Ali, kada sam završila knjigu, shvatila sam da wow efekat stiže malo kasnije. Tek kada sam sagledala celokupnu priču, shvatila sam da je sve što mi je smetalo, namerno tako napisano.
Ne želim ni da pokušam da dajem sinopsis jer ne znam ni kako bih to mogla bez ulaženja u detalje, raspisivanja o svakom liku, raslojavanja raznih aspekata. Zato ću biti kratka i reći da je celokupni koncept genijalan. „Tajna istorija“ je dobila epitet modernog klasika, jer je i antička tragedija i moderni triler, začinjen daškom „Pravila privlačnosti“. Način pripovedanja je iskorišćen u svrhu poentiranja teme, a likovi, ma koliko te nervirali, su predivno razrađeni do najsitnijih detalja. Autorka umotava u vrlo elegantnu prozu melodramatične i šokantne događaje poput starogrčkog rituala koji se otrgao kontroli i ubistva s predumišljajem. Jedna od velikih tema je lepota i polazna tačka Džulijana, jednog od likova, kada govori o njoj - beauty is terror - , kao i očajnička želja za pripadanjem po svaku cenu. Odličan je osećaj koji imaš kada se najzad razumeš sa knjigom i sagledaš njenu punu snagu i lepotu.
Dakle, 12 fenomenalnih priča koje su tematski i stilski baš sjajne. Jezivost samih priča, istina, podseća na atmosferu iz filmova Tima Bartona, ali njihova jeziva atmosfera je dodatno pojačana zato što se situacije o kojima Maša piše dogadjaju baš nama, na ovim prostorima – to je realnost koju mi svakodnevno živimo, bilo da su to besmislene rasprave sa mobilnim operaterima, ili nestajanje grada kakvim ga poznajemo pod pritiskom turističkog konzumerizma. Kroz sve priče provlače se metafore uokvirene kukcima, što je jasna referenca na Kafku i njegovu metaforu egzistencijalne teskobe i apsurda.
Ako vam se čini da su ovo previše globalne teme, ne brinite, Mašino pripovedanje je veoma konkretno i veoma lično i nimalo pretenciozno. I u tome je sva njegova lepota. Neke od priča sam doživela toliko intimno, da sam se smejala i plakala zajedno sa junacima priča. Bez preterivanja.
Crteži autorke koji idu uz svaku priču su onaj final touch koji je sjajno zaokružio svaku celinu.
Ako ste se premišljali da li da uzmete ovu knjigu, mislim da definitivno treba da je pročitate!
Kao prvo, moram da naglasim: ne znam ama baš ništa o krojenju, cigovanju, štepanju. Pobogu, ja ne znam dugme da zašijem. (Već vidim svoju mamu kako ovo čita i oseća se baš izblamirano!) Ovaj set koji sam ufotkala sam kupila kada sam se useljavala jer, jelte, mora svaka kuća to da ima. Ali, set je pronašao svoju svrhu, da mi baš lepo izpozira, tako da smo zadovoljni.
Mislim da je to razlog mog nepovezivanja sa terminologijom koja nas prati kroz poglavlja života mlade Štefice Cvek, glavne junakinje ovog vrcavog ljubića koji ujedno istražuje muško-ženske odnose tog vremena (roman je napisan 1981. godine). Sve te krojačke radnje su mi potpuno apstraktne.
Pripovedanje je jednostavno, pitko, teme su opšte, likovi su tipski, očekivani da se nađu na stranicama jednog ljubića. Dubravka je baš želela da ovaj kratak roman zvuči kao pravi pravcati ljubić, toliko da su svi pomenuti motivi skoro pa prenaglašeni. Ipak, ona nije ironična, niti ih ismeva, ona se samo igra sa njima, rasparčava ih, pa ih zatim opet spaja u šareni pačvork na koji se jasno referira.
Ova šarena i lagana knjiga je super za odmaranje (ne znam da li sam se lepo izrazila), veoma brzo se čita, i zabavna je!
Ovo je bilo prvi put da čitam Karahasana. Iako sam čula divne stvari o njegovim delima, i to od nekih baš super ljudi, pristupila sam oprezno. Nisam znala šta da očekujem, kao i kod svakog novog pisca u mom univerzumu, jer čitanje ipak doživljavam subjektivno. Bilo je potrebno samo par stranica da se moj celokupan strah od nepoznatog rasprši i da me pripovedanje autora uzme pod svoje.
A kakvo je to pripovedanje! Razložnim, a prisnim tonom, Dževad nas uvodi u opkoljeno Sarajevo, upoznaje sa likovima, koji su odlično razrađeni, vodi kroz radnju. Iako, zapravo, početak i kraj romana deli nekih dvadesetak minuta, radnja je široka i vodi do početka Drugog svetskog rata, jer je to neophodno za punu sliku.
Ovo je, pre svega, topla ljudska priča koja se bavi međuljudskim odnosima, prijateljstvom, ljubavlju. Sve to u ratno doba, kada ono najbolje (i najgore) u ljudima ispliva na površinu. Pripovedač, bezimeni profesor, nas eleganto teleportuje u devedesete, bespoštedno dočaravajući atmosferu u rodnom mu Sarajevu. Nemoguće je ne učitati neke autobiografske elemente (iako nijednog trenutka otvoreno), što priču čini još zanimljivijom. Naravno, tu su i Karahasanovi eseji, nekako baš savršeno umetnuti u radnju, koji su pravi biseri, i dodaju na lepoti ovog dela. Omiljeni mi je bio definitivno odlomak o proceni karaktera čoveka po načinu na koji otvara vrata.
Možda ste primetili, ali ja ne spomenuh još uvek ni Saru ni Serafinu. Teško je pisati o ovom liku, a da vam ne pokvarim čitanje. Zato sam odlagala, razmišljajući sve vreme kako da joj pristupim. Centralni lik po kojem roman i nosi ime, ostavio je najblistaviji utisak na mene. O njoj saznajemo iz više uglova, od nepoznatih ljudi, ali i od nje same. Njena priča se sastavlja kao slagalica pred našim očima, ali uvek ostaje jedna mrvica misterije. Pripovedač se u par navrata izjašnjava da je ne razume baš najbolje, kao ni neke njene postupke, ali se stiče utisak da je autor i te kako razume. Ona je najtananija, ali i najjača tačka romana u isto vreme.
Ko je Sara, a ko Serafina? Neću vam reći, morate da pročitate!
Yugoslav je beskrajno lična knjiga o gubitku i o nestajanju. O gubitku najvoljenijih, o nestajanju jednog vremena. Najvoljeniji imaju svoje navike, svoje mirise, svoje uzrečice, svoje uspomene. Sa njima nestaje i jedna era, na unutrašnjem, ali i na spoljašnjem planu.
Ne želim da pišem o tome kako se Ana osećala, niti kako je razumem, niti koliko mi je puta knedla zastala u grlu dok sam klizila kroz stranice, pa sam morala da napravim pauzu, po savetu @tashonlash . Svako ko je izgubio nekog bitnog će moći da se pronađe među ovim stranicama. Svako ko je makar malo zakačio Jugoslaviju će nostalgično (ili manje nostalgično, ali sa prepoznavanjem) klimati glavom dok čita Yugoslava.
Želim da vam pišem o tome koliko je Ana iskrena i koliko sam oduševljena njenim pisanjem. Naracija je genijalna, skoro nisam toliko uživala u nečijem univerzumu percepcije, načina razmišljanja. Na pojedinim mestima u romanu se maltene može opipati njen tok svesti. Ne znam koliko puta sam uzviknula u sebi „ovo je tako istina, ali meni nikad ne bi palo na pamet da to i zapišem!“ Na pojedine pasuse sam se vraćala po više puta, neke sam čitala naglas dobrovoljcima ukućanima, tražeći način da iskažem svoje oduševljenje i prebacim ga još na nekoga.
S obzirom na temu, pomislićete da je ovo spora i razvučena knjiga. Ne! Na stotinak stranica ima toliko energije, koja te kao bujica nosi s poglavlja na poglavlje, bacaka levo i desno, teleportuje u kuhinju sa servisom sa likom dečaka i devojčice, pa nazad u trolu gde se guraju penzioneri, a onda te pogodi, bez imalo napora, tačno u najskriveniju i najosetljiviju tačku tvog bića.
Ogromna preporuka od mene!
Kako do knjige
„Knjiga tako tiha da se čuju progutani krici.“
Rolf Mihaeils
„U vezi sa strancem“ je objavljena još daleke 1982. u Istočnoj Nemačkoj. Prevedena je na više od 20 jezika, a izdanje na srpskom jeziku nam donosi Radni sto.
O Klaudiji, glavnom liku, sam vam već pisala. Ona naizgled vodi sređen, ugodan život. Ipak, ono što se oseti od prve stranice je njena distanciranost od sveta, otuđenost od emocija, jedna velika usamljenost. Ona upoznaje Henrija, koji joj je po mnogočemu sličan. Iako su zajedno, sam naslov ukazuje na to, oni su stranci jedno drugom. Ne ulaze u intimu onog drugog više nego što moraju, niti žele da podele svoju. Ono što ćemo saznati o njoj, o njenom detinjstvu i rodnom mestu, diskretno će nam ukazati da je cela Klaudija u jednom emotivnom oklopu, zaštićena od sveta. Njen lik je zaista maestralan.
Iako fokus nije na tome, čitajući ovu novelu možemo pohvatati neke detalje iz društva i načina života u Istočnoj Nemačoj osamdesetih. Ipak, ako posmatramo delo kroz oči savremenog čitaoca, ono ne gubi na vrednosti. Nije kao da otuđenost nije problem savremenog sveta.
Pripovedanje je svedeno i jasno, na momente podseća i na izveštavanje. Ipak, kako sam odmicala kroz stranice, javljaju se dijalozi i diskretne refleksije glavnog lika, gde se jasno oseti zgušnjavanje teksta. Dijalozi su odlični, tu se lepo vidi da je Hajn dramaturg. Kroz radnju se provlači puno detalja i finih paralela koje su baš elegantne i pametne.
Kako do knjige
Naš glavni lik je pravi pravcati šetač. Svašta nešto mu se izdešavalo, pravio je neke greške u prošlosti, sada mora da ozdravi, a da bi mu bilo bolje - mora da šeta što više. To je otprilike sve što se dešava.
Ono najlepše u “Dnevniku druge zime” nije radnja, već neprestano skiciranje Beograda i njegovih ulica, pregršt naizgled nevažnih i usputnih isečaka iz tudjih života. Autor ima sjajan osećaj za scenu, i za detalje. Izmedju skica neprestano provejava njegova refleksija o životu (ispaljivala sam citate prethodnih dana) i neka melanholija kojom tekst odiše.
Prijala mi je ova knjiga baš. Čitam, pa pauziram, pa nastavim, idem iz priče u priču, tekst me nosi sam. Zastanem da razmislim, da prepišem nešto, onda se iznova udubim u čitanje. Potpuni ugodjaj, knjiga savršena za grickanje.
Poslednje, ali ne najmanje važno, kada sve ovo prodje, šetaću koliko god mogu, jer znam kako je dobar osećaj. Po Beogradu, koji mi sada nedostaje. Ma koliko siv i uzavreo ponekad bio.
Kako do knjigeČitala sam „Midlseks“ nekih nedelju dana, i baš sam uživala. Džefri Judžinidis, američki autor grčko-irskog porekla, pisao je ovaj roman devet godina, a nagrađen je Pulicerom. Napisan na preko 600 strana, priča o kojoj govori je genijalna i nijednog trenutka dosadna.
Prva rečenica nam otkriva činjenice o našem junaku. Rođen kao pseudohermafrodit, zahvaljujući mutiranom genu, Kal je odgajan kao devojčica Kaliopa, u porodici grčkog porekla. Da bi spoznao svoje pravo Ja, Kal će morati da pregura mnogo burniju verziju puberteta njegovih vršnjaka, gde će se vaspitanje i priroda sukobiti.
Naravno da nije. „Midlseks“ je toliko divan zato što je to prava porodična saga koja nas vodi na putovanje kroz prostor i vreme; upoznaje nas sa predelima Male Azije s početka 20. veka , kulturi gajenja svilenih buba, grčko-turskim sukobima, velikim ljubavima, ali i velikim požarima. Katapultira nas u Ameriku, gde cveta industrija, vlada prohibicija. Dok pomno pratimo živote Kalovih predaka, dešava se Velika depresija, pa Drugi svetski rat, pobune Afroamerikanaca, cvetanje hipi pokreta. Kroz generacije, porodica Stefanidis prenosi mutirani gen, da bi se on desio Kalu.
Junak, ujedno i narator, nam više puta piše o bitnosti porodičnog nasleđa, i kako je starenje zapravo samo putovanje u prošlost, jer tek tada možemo da razumemo svoje roditelje, bake i deke. Širina koju ovaj roman ima, iako se prvenstveno bavi pitanjima seksualnosti i identiteta, je neverovatna. Predivna. Iako govori o veoma ozbiljnim stvarima, ton kojim nam se narator obraća je često obojen i humorom, uglavnom na račun grčkog mentaliteta, koji ni nama nije dalek. Bilo je zaista veliko zadovoljstvo provesti vreme sa ovom knjigom i vidim je već na top-listi za 2020.
“Ne verujem u „tugu“, „radost“ ili „kajanje“. Možda je najbolji dokaz za to da je jezik patrijarhalan to što preterano pojednostavljuje osećanja. Želeo bih da na raspolaganju imam komplikovane, hibridne emocije, s komplikovanim germanskim složenicama kao, na primer, „sreća koja prati katastrofu“. Ili „razočaranje nakon vođenja ljubavi s osobom o kojoj smo dugo maštali“. Želeo bih da pokažem kako su „nagoveštaji smrtnosti koje nose ostareli članovi porodice“ povezani s „mržnjom prema ogledalima, koja počinje u srednjem dobu“. Voleo bih da imam pravu reč za „tugu zbog propalih restorana“, kao i „oduševljenje hotelskom sobom sa mini-barom“. Nikada nisam našao prave reči kojima bih mogao da opišem svoj život, a sada, kad sam započeo svoju priču, potrebnije su mi nego ikad.”
“Još od mladosti, one su znale da da svet ne daje pet para na ono što piše u knjigama, tako da nisu traćile vreme na njih. Dok ja čak i danas verujem da te crne oznake na belom papiru imaju ogroman značaj i da ću, ako nastavim da pišem, biti u stanju da uhvatim šarenu dugu svesti.”
Kako do knjigeOve nedelje sam učestvovala u pravom pravcatom book club-u i čitali smo upravo „Okretaj zavrtnja“. Bilo je sjajno, hvala Zorani i Marku na inicijativi, odabir knjige za diskusiju je savršen.
Ukratko, kroz perspektivu bezimene naratorke saznajemo o jezivim događajima na imanju Blaj, gde je došla da vodi brigu o Flori i Majlsu, dvoje siročadi koje imaju samo strica koji živi u Londonu. Naizgled idilična scena imanja se ubrzo pretvara u pozornicu neobjašnjivih događaja. Javljaju se duhovi prethodne guvernante i bivšeg sluge se, a radnja se razvija s puno tenzične atmosfere, da bi dovela do tragičnog, ali prilično otvorenog kraja.
Glavno pitanje, na koje se svela i naša diskusija, je: da li su duhovi stvarni ili je guvernanta luda? Postoje odlični argumenti i za jedno i za drugo stanovište, a na samom čitaocu je da odluči. Sem kratkih dijaloga između likova, guvernanta je ta koja nam daje uvid u celokupnu priču, a nju ne možemo smatrati pouzdanim naratorom. Džejms je veoma uspešno odradio dvosmislenost otprilike svega, nijednog trenutka se ne priklanjajući nijednoj strani (pravi duhovi/luda guvernanta). I zato je ovaj roman klasik, i to dobar. Kažem ja, koja horore ne čitam.
Jezik je jako gust, iako napisan na 150ak stranica, roman se čini mnogo dužim. Čitala sam ga na engleskom jeziku 19. veka (roman je objavljen 1898.) i to je bio pravi poduhvat. Kod nas ga možete naći kod dokaz. Bilo da rešite da čitate „Okretaj zavrtnja“ kao priču o duhovima ili studiju karaktera, jako bih volela da čujem vaše utiske!
Kako do knjigeBroj 124 bio je zloban. Pun jeda novorođenčeta. (124 was spiteful. Full of a baby’s venom.)
Ovim rečenicama započinje ovaj divan, ali razarajući roman Toni Morison. Kada sam čitala „Najplavlje oko“, trebalo mi je dan-dva da mi se uticsi slegnu da bih sagledala snagu i lepotu njenog pisanja. Sa „Voljenom“ se dogodilo identično. Iako pisan poetičnim jezikom, ne čita se lako. Teško ti je dok ga čitaš, malo te steže u grlu. Ali ne možeš da ga spustiš.
Objavljen 1987. godine, roman se bavi temom ropstva u Americi, građanskim ratom i njegovim direktnim posledicama. Ipak, Toni je to izvela na jedinstven način, dajući nam neverovatno intimnu i surovu sliku života u neprestanom strahu, svesti da ništa tvoje zapravo nije tvoje i bezočnog rasizma koje se graniči sa ludilom.
Broj 124 je kuća u kojoj žive ostaci afroameričke porodice, zauvek obeleženi godinama koje su proveli u ropstvu. Kuću opseda duh bebe, koja je ubijena u očajničkom pokušaju majke da zaštiti svoju decu od povratka u ropstvo. Ipak, ovo nije horor priča o duhovima, ovo je priča puna snažnih emocija i dubokih značenja. Naracija je takva da ni u jednom trenutku ne posumnjaš u njenu verodostojnost, ma koliko užasna bila. Likovi su kompleksni, višeslojni, predivni u svojoj sirovosti.
Postoje dva narativna toka, jedan u sadašnjosti, gde majka, Seta, i njena ćerka, Denver, žive izolovane od zajednice, pohođene duhom Voljene, Setine ćerke. Na scenu stupa Pol D, lik iz Setine prošlosti – njih dvoje su bili u vlasništvu imanja Slatki Dom – a s njim sa sadašnjošću počinje da se prepliće i prošlost, njihov život u ropstvu, brutalni događaji i beg. Ova dva narativna toka se neprestano smenjuju, prepliću, uzajamno utičući jedan na drugi, ostavljajući čitaoca bez daha.
Mogla bih da pišem o likovima, o motivima koji su nabijeni značenjem, o uzrocima i posledicama, o stradanju i neizbrisivim tragovima koji te menjaju zauvek. O duhu koji će postati lik od krvi i mesa, o pisanju koje te nosi kao bolna pesma puna ožiljaka koji liče na drvo. Ali, ne želim da vam pokvarim čitanje. O Voljenoj ćete razmišljati dugo pošto je pročitate.
Kako do knjigeImam par stvari da kažem o romanu “Otkako sam kupila labuda” Tanje Stupar Trifunović.
Prvo, tema koju Tanja obradjuje nije nova, ali je za balkanska shvatanja veoma hrabra. Kao što moja koleginica koja se potpisuje kao Silvija Plač reče, ženska verzija “Zovi me svojim imenom”.
Drugo, ime. Pročitaš “Otkako sam kupila labuda” i odmah te baci u rebus - kakvu nam je zagonetku autorka sada postavila?
Treće, forma. Pomalo je roman, pomalo pismo, pomalo intimna ispovest, pomalo ima elemente drame. Tekst je gust, liričan, nalik poeziji - zato mi se pomalo i otimao, jer sa poezijom ne drugujem stalno. Ipak, celokupan utisak je dobar.
Četvrto, književnost. Toliko Nabokova, Virdžinije i Joneskua na stotinak stranica. Uživancija je bila čitati rasprave bibliotekarke i njene ljubavnice, mlade studentkinje i glumice, o velikanima i njihovim delima.
Peto, likovi koji su izgradjeni kao kontrast jedan drugom, totalno suprotni (opet govorim o bibliotekarki i studentkinji) i ponekada prenaglašeni, da se zapitaš da li su stvarni.
Šesto, senzibilitet koji samo žena može da oslika, logika ženskog univerzuma i stvari koje raduju, cepaju, bole zauvek, ostaju urezane. To je sjajno prikazano.
“Svijet će ostati isti i poslije nje. Nijedna ljubav neće promijeniti zakon radjanja, umiranja, odlaženja. Sitnih izdajstava. Malih otrova.”
“Kako upoznajemo druge? Da li ih stvarno upoznamo ili ih samo izmislimo?”
“Ti me mrziš jer nismo mogle biti zajedno. A ni odvojeno. Ima takvih gadnih ljubavi. Ponekad se dese. Kao bolesti. A možda i jesu bolesti. Opsjene lepote i užasa. Nekakav krajnji san o ljepoti.”
“Možemo se pretvarati da smo glupi. Možemo se pretvarati da smo mrtvi. Možemo se pretvarati. Pretvarati.”
Kako do knjigeZašto, pitate? Zato što ne mogu da pišem o „Blizanačkoj triologiji“ onako kako bih želela, a da vam ne otkrijem najlepše strane ovog dela. Dakle, morate da je pročitate. U par udaha, ovako kao ja, sa minimalno predznanja. Ovo što sledi je pokušaj da ovo „morate“ postane „zaista moram“!
Prvi deo, Velika sveska, nas uvodi u svet neimenovanih blizanaca koji, u surovom vihoru rata, završavaju kod Bake, koju nikada nisu videli, na selu. Pripovedana u prvom licu množine, bez navodjenja ličnih imena, vremenskih i prostornih odrednica, bez ikakvog iskazivanja emocija, u kratkim poglavljima, Velika sveska nam donosi surove i bezdušne slike odrastanja u ratu. Ipak, te slike su premazane tolikom ravnodušnošću da mi je dah zastao više nego jedanput.
Drugi deo, Dokaz, se direktno nastavlja na Veliku svesku. Blizanci su dobili imena, ali su razdvojeni. Pripovedanje prelazi u treće lice jednine. Iako su u hronološkom smislu događaji ispravni, tlo pod nogama čitaoca se pomera, ali veoma nežno, a on počinje da sumnja u sve što je do tada pročitao. Velika sveska, sam prvi deo, postaje jedini Dokaz verodostojnosti prvog dela.
Ako su oni tektonski pokreti u Dokazu bili nežni, treći deo, Velika laž, maestralno potire svaku realnost o kojoj ste do sada čitali. Pripovedanje prelazi u prvo lice jednine, a i to „JA“ je pod velikim znakom pitanja. Jedan deo priče poriče drugi, neprestano. Osećala sam se prevareno, navedeno, izigrano. Agota je to odradila neverovatno dobro. Čak su i imena blizanaca, Klaus i Lukas, anagrami.
Takođe, istorijski kontekst je vrlo prisutan. Haos u Evropi tokom i nakon svetskog rata, uspostavljanje komunističkih sistema i pad istih, vrednost ljudskog života koja se dovodi u pitanje, beznađe protiv kog je ponekad bilo teško boriti se.
Ne brinite, nisam vam otkrila ništa što ne piše na poleđini knjige. Samo mi recite, jesam li vas bar malo ubedila?
“Počinjemo da pišemo. Imamo dva sata da obradimo temu i dva lista papira na raspolaganju.
Nakon dva sata razmenjujemo listove, svaki od nas ispravlja pravopisne greške drugome uz pomoć rečnika i na dnu stranice piše: „Dobro“ ili „Nije dobro“. Ako je „Nije dobro“, bacamo sastav u vatru i pokušavamo da obradimo istu temu na sledećem času. Ako je „Dobro“, možemo da prepišemo sastav u Veliku svesku.
Da bismo odlučili da li je „Dobro“ ili „Nije dobro“, imamo jedno veoma jednostavno pravilo: sastav mora da bude istinit. Moramo opisivati ono što jeste, ono što vidimo, ono što čujemo, ono što radimo.
[…]
Napisaćemo „Jedemo mnogo oraha“, a ne „Volimo orahe“, jer reč „voleti“ nije pouzdana reč, nedostaje joj preciznosti i objektivnosti. „Voleti orahe“ i „Voleti našu Majku“ ne može da iskazuje istu stvar. Prvi izraz označava prijatan ukus u ustima, a drugi osećanje.
Reči koje definišu osećanja veoma su neodređene; bolje je izbegavati njihovu upotrebu i pridržavati se opisivanja predmeta, ljudskih bića i samoga sebe, to jest vernog opisivanja činjenica.”
Ovog meseca sam pročitala neke baš sjajne knjige koje su me ispomerale, naterale da se zamislim; knjige koje su snažne i malo ti stegnu srce. Morala sam malo da predahnem. Pa sam uzela Daisy Jones & The Six. Ne želim da kažem da je ova knjiga loša; daleko od toga. Ova knjiga samo nije teška, ne spada u vrhove književnosti, nije mi donela neko epohalno otkrovenje. Ali je super zabavna i dinamična.
Sedamdesete su. Život je jedna velika žurka. Seks, droga i rokenrol vrište sa svih strana. Pravi se neka super muzika; nastaju neki od albuma koji se i dan-danas smatraju najboljim svih vremena. Pošto sam ja neko ko nije živeo u tom periodu, moram priznati da je bilo veoma zanimljivo uroniti u taj univerzum.
Dakle, autorka nas ubacuje u jednu epohu. Priča počinje u dva toka: jedan pripada Dejzi, drugi pripada bendu The Six. Dejzi je mlada, neobuzdana, razmažena, prelepa i neverovatno talentovana. The Six čine (zamislite) pet muškaraca i jedna žena, od kojih se izdvaja frontmen, Bili, koji je isto tako talentovan i koji uživa u svom usponu na rok sceni baš punim plućima. Ova dva toka će se spojiti posredovanjem njihovog producenta, Tedija, koji će doći na genijalnu ideju da spoji Dejzi i The Six. Ostalo je istorija. Priča prati vrtoglavi uspon, snimanje legendarnog albuma Aurora, ali i još vrtoglaviji pad benda koji se dešava na samom vrhuncu njihove slave.
Prvo, moram da vas razočaram. Svi likovi su fiktivni. Nije bilo benda, niti Dejzi. Ipak, autorka je izjavila u intervjuu za magazin Rolling Stone da je slušala album Rumours (1977) benda Fleetwood Mac dok je pisala knjigu, i da joj je Stivi Niks umnogome služila kao inspiracija za lik Dejzi, ali da priča o raspadu ovog benda nije jedina koja ju je pokrenula na pisanje. Navodi još bend Civil Wars, koji se takodje raspao, kao i Kortni Lav, kao primer haotične rok heroine.
Baš zbog te činjenice, da je na osnovu više primera iz muzičke istorije, stvorila celu priču, koja te tako lako zaintrigira i ponese, ova knjiga je dobra. Veoma mudro te ubacuje u njihove živote, čini te skoro pa aktivnim posmatračem (ako se tako nešto uopšte može reći). Prisustvovala sam stvaranju jednog od najboljih rok albuma svih vremena, nervirala se sa likovima, ali i zbog njih, otkrivala njihove tajne. Sam proces stvaranja albuma je sjajno dočarala, preko pisanja tekstova i snimanja u studiju, do konačnog miksovanja, sa svim naletima oduševljenja i inspiracije, ali i frustracije i nezadovoljstva. Hej, pa čak je i napisala tekstove svih pesama albuma koji nikada nije postojao!
Roman je pisan u formi intervjua, jer je autorka želela da dočara formu dokumentarca koji se dešava behind the scenes. Verujem da je bilo komplikovano tako postaviti i odraditi strukturu, ali je za čitanje vrlo lagano, stranice se same okreću. Jezik je skroz neobavezan, tako da je atmosfera razgovora odlično dočarana. Sve vreme se provlače, mada vrlo diskretno, primedbe autora fiktivnog intervjua. Kada saznamo ko je zapravo taj fiktivni autor, priča postane još bolja.
Upravo činjenica da se radi o o intervjuu, na nečemu što je izrečeno, uskraćuje romanu onu dubinu koja čini roman velikim. Ništa se ne dešava na unutrašnjem planu. Imamo na raspolaganju samo ono što su likovi rekli sagovorniku, i to je to. Ono najintimnije nam ostaje skriveno. Ne smeta mi čak ni momenat što se priče likova često ne podudaraju, tako je najčešće i u životu, već samo taj poetični momenat koji nedostaje, a super bi išao uz ovaj roman. Takođe, neki momenti su baš cheesy, da nisam mogla a da ne pomislim „Stvarno?!“, ali, opet, ipak je ovo fikcija.
Ako volite ceo taj rokenrol fazon, kao i celu epohu sedamdesetih koja se neće vratiti, kako stvari stoje, zavirite u knjigu o Dejzi i bendu The Six, sigurno vam neće biti dosadno!
Kako do knjigeNe želim da vam prepričavam Garpa. A i da želim, trebalo bi mi dosta vremena, i sve bih uprostila, što baš i nema smisla. Svet po Garpu je veoma bogat različitim pričama, lako i brzo se okreće različitim likovima i gradi njihov univerzum. Svet po Garpu govori o puno toga. O tome bih volela da vam ispričam, pa ćete proceniti da li je to knjiga vredna vaše pažnje.
Knjiga je objavljena 1978. i Irving nije bio siguran o čemu je. Njegov prvi čitalac je bio njegov sin Kolin, koji je tada imao 12. godina. Dok se Irving borio s idejom da je napisao knjigu o polarizaciji polova, Kolin je mrtav-hladan došao i rekao mu da je knjiga o strahu. Priznajem, malo više se slažem s Kolinom.
Svet po Garpu počinje pre Garpovog rodjenja i prati njegov život, kao i život njegove mame, Dženi Filds, a kasnije, kada Garp odraste, život njegove porodice i bliskih mu ljudi. Njihovi životi su sve samo ne obični. Njegova mama se ni u jednom trenutku ne deklariše kao feministkinja, ali postaje feministička ikona. Garp želi da postane pisac, pa će i prvom pričom koju je napisao osvojiti svoju buduću suprugu, Helen. Likovi su uvrnuti, jako unikatni, često vrlo ekstremni. Izdvojila bih Robertu, neverovatnu ženu, a bivšeg fudbalera koji je promenio pol, Elen Džejms koja je sa 11 godina dobila svoj pokret koji zapravo mrzi, gospođu Ralf koja se uopšte ne zove tako. Situacije koje se samo nadovezuju jedna na drugu, bez pauze i predaha, su još unikatnije. Često katastrofalne, užasne, strašne, ali napisane sa tako finom dozom humora da jednostavno moraš da nastaviš sa čitanjem.
Momenat pisca je jako bitan u romanu. U više navrata imamo čitave delove Garpovog stvaralaštva u Irvingovom romanu. Iako Irving nije Garp, u ponekim stvarima se preklapaju. Pošto Garp očigledno ima autorov smisao za humor, njegovi romani odišu istom atmosferom kao ovaj čiji je glavni lik. U besnom pismu čitateljke, koja je zgrožena piščevom smejanju na ljudsku nesreću, on mirno kaže: „Zapravo, ja samo ljude ozbiljno shvatam. Stoga za ljudsko ponašanje osećam samo razumevanje – a za utehu da pružim mogu samo smeh.“
Feminizam je takodje jedna od velikih tema. Iako na momente karikirane, a sve u svrhu satire, autor duboko veruje u ideologiju žena koje osnažuju jedne druge. Puno je referenci na seksualnu neravnopravnost, koja se ne odnosi samo na žene, već na opšti osećaj netolerancije. Autor je napisao u novom predgovoru, povodom četrdeset godina od prvog izdanja knjige, da je tužan zato što je bio ubeđen da je napisao knjigu epohe, koja bi trebalo da je iza nas. Četrdeset godina kasnije, većina tema je i dalje aktuelna.
Strah koji je Kolin pominjao, ja bih pre nazvala nesigurnošću. Živimo u jednom svetu koji je prepun nesigurnosti, gubitka, graničnih situacija. Ceo roman je posvećen njima. Smrt i borba protiv iste su velika tema Garpa, ali i njegove mame, ali i njegove ćerke, ali na različite načine. Jedno od poglavlja počinje rečenicom: „Da je Garpu mogla biti odobrena jedna ogromna i naivna želja, on bi poželeo da svet učini sigurnim.“ Uglavnom niko od likova u tome ne uspeva, i u tome je cela tragikomedija.
Za kraj, želela bih da primetim da, zahvaljujući prevodu, umalo da ne doživim u punom sjaju jedan od koncepata koji je prebitan u knjizi. Neću vam otkriti koji, ali reći ću vam samo da je, kao što vidite, na naslovnici žaba, a da u knjizi ne postoji nijedna referenca na istu. Razumem da se ova druga životinja rimovala, ali ipak.
Kako do knjigeČitala sam „Schindlerov lift“ mnogo duže nego što se očekuje od knjige koja ima manje od 100 strana i 33 poglavlja, od kojih retko koje prelazi dve strane. Knjiga me je toliko poremetila, da ne znam ni kako da napišem prikaz o njoj. Evo, sedim i razmišljam, već dva sata ne znam odakle da počnem i šta da vam kažem.
Grad Prijedor. I u njemu Crveni soliter, takozvano „vertikalno selo“. U Crvenom 4 lifta (marke Schindler) koji su ljude povezivali u srećna vremena, a postajali užasna giljotina u nesrećna. Vremenski period od četrdesetak godina. Kratke, ali efektne, skoro pa dramske, savršeno napisane scene koje nas bacaju iz vremena ljudi, komšija, radnika i zajedničkih proslava, u vremena izdeljenih naroda, neprijatelja, ratnika i masovnih grobnica. Soliter je Cvijetićev simbol za sudbinu cele Jugoslavije. On je rekao u intervjuu za Vreme:
„Crveni soliter iz romana "Schindlerov lift" meni je samo bio najbliskiji zamajac za metaforu, jer mi je posve poznat, jer je moje mjesto stanovanja, [...] Sasvim je sigurno da gotovo svaka toponimska točka bivše države ima svojeg Crvenog usamljenika (solitaire na francuskom znači usamljen, izdvojen) [...]“
Ono što zaista ledi krv u žilama je činjenica da ovo nije fikcija nekog dalekog pisca. Ovo je Darkov Prijedor, Darkov soliter, Darkove komšije, Darkovi užasi. Morala sam na svakih par stranica da zatvorim oči i dišem duboko da bih mogla da se suočim sa tragedijom tog besmislenog horora koji je bio krvava stvarnost. U istom intervjuu, rekao je:
„Čitava struktura "Schindlerova lifta" zapravo je preplet fakcije i fikcije, s tim što bi se moglo reći da faktizam preovladava, a da se fikcija umiljavala užasavajućoj faktografiji. Osnovni elementi, pogotovo tragički, posve su autentični, a onda se poetiziranje i elementi komike i nostalgije pojavljuju kao odmorišta u surovom tempu dogođenog užasa. Da bi priča bila ispričana, ona se mora ogoljeti, potom ponovno zidati, barem je kod mojeg pričanja bilo tako.“
Sami procenite možete li se provozati liftom (marke Schindler).
Ako bih bilo koji od ova tri romana nazvala detektivskim, gospodin Oster bi se sigurno uvredio. Zapravo, pravih detektiva u njima ima najmanje. Ali postupci koje autor koristi, kao i misterija i pitanje identiteta jesu detektivski motivi koji se provlače kroz Grad od stakla, Duhove i Zaključanu sobu.
Kada su ga pitali kako su detektivski romani uticali na stvaranje Triologije, Oster je objasnio da se to može porediti na načinom na koji su viteški romani inspirisali Servantesa da napiše Don Kihota. Takodje je naglasio da je daleko veća inspiracija bio rad Džona Miltona, kao i da je Grad od stakla ponajviše autobiografski.
O čemu se radi? Tri relativno kratke, ali guste i neobične priče na ulicama Njujorka, i u njegovim skučenim stanovima nas upoznaju sa neverovatnim, često nesrećnim sudbinama likova. Grad od stakla počinje telefonskim pozivom koji autora detektivskih romana uvlači u pravu detektivsku potragu koju nije mogao ni da zamisli. Duhovi nas vode u neobičnu priču o prismotri i pisanju gde nikada do kraja nismo sigurni koja je uloga kome dodeljena, a Zaključana soba traga za piscem koji je nestao ostavivši porodicu i neobjavljena remek-dela.
Glavni likovi su pisci koji postaju detektivi, detektivi koji postaju pisci, identitet likova i njihova potraga za nedokučivim je motiv koji te uvlači u radnju i tera te da tragaš za odgovorima zajedno sa njima. Uglavnom, do odgovora ne dolaze ni likovi, ni čitaoci. Kada se nadješ u bilo kojoj od priča, preplavi te osećaj teskobe i sumnje, maltene se osećaš kao da si se našao u nekoj sceni tipičnoj za film noir. Jedna ogromna dvosmislenost teksta te baca u rebuse sve vreme i tera te da dugo razmišljaš o rečima, postupcima likova, ali i o onom neizgovorenom, izmedju redova. Zato, ma koliko sama atmosfera bila teskobna, kraj je neodoljivo otvoren.
Pisanje je ključni motiv koji se prenosi kroz sva tri romana, kao i pitanja koja muče autore u ovim romanima: Koliko je tekst povezan sa stvarnošću? Da li pišemo da bismo se približili svetu ili da bismo se od njega izolovali? Koja je piščeva uloga u svetu? Život i smrt su velike teme – one su uokvirene smislom, ali i besmislom; uzajamnoj uslovljenosti, ali i izolovanosti; odustajanju od sebe, ali i pričom kao borbom. Eto dvosmislenosti teksta u punom sjaju!
Oster se više puta osvrće na velika dela i njihove autore o kojima njihovi likovi raspravljaju. U Gradu od stakla se pojavljuje lik Pol Oster, pisac, koji piše esej o Don Kihotu Servantesovoj motivaciji (zanimljivo je da je izneo stavove koji su sasvim suprotni stavovima pravog Pola Ostera, kao da je imao potrebu da samog sebe ironiše). Igra imenima je nešto što Osteru, očigledno, prija. Imena likova se ponavljaju, provlače kroz sve tri knjige,iako ne pripadaju istim likovima. Svi likovi u Duhovima imaju imena po bojama (Blu, Braun, Vajt), dok u Zaključanoj sobi narator objašnjava da je bar imena likova lako izmisliti – ima (na primer) toliko boja!
Njujorška triologija mi je bila pravo osveženje i ništa nalik njoj nisam skoro pročitala. Pitanja koja postavljaju likovi sebi ili jedni drugima su pitanja koja svako od nas može da postavi sebi.
„Priče bez kraja mogu se jedino večno nastavljati, a biti ulovljen u jednu od njih znači da ćete morati da umrete pre nego što se vaša uloga odigra do kraja.“
Kako do knjigePrvi Olgin roman koji sam pročitala bio je „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ – naravno, bila sam oduševljena lakoćom i lepotom Olginog pripovedanja, jednom čistotom koja zrači iz svake njene rečenice. Pustila sam to iskustvo malo da odćuti u meni, a onda sam uzela „Pamtivek i druga doba“.
Teško mi je da vam pišem o ovom romanu. Ne zato što je loš, naprotiv; zato što isijava lepotom koju je teško objasniti rečima, a da nisu Olgine, zato što je ujedno i surova realnost i najlepša bajka, zato što ima svoj govor koji te uči novim svetovima dok si medju njegovim stranicama.
Ako govorimo o činjenicama, onome opipljivom u romanu, imamo malo selo u Poljskoj, zvano Pamtivek, kroz koje možeš brzim koracima proći za jedan sat. Imamo vreme koje se proteže kroz skoro ceo dvadeseti vek. Imamo tri generacije porodica iz Pamtiveka, njihove ljubavi, lične i kolektivne drame, radosti i stradanja. Roman je formiran od kratkih poglavlja, takozvanih Doba iz naslova. Svako Doba je priča o drugom liku, koji može biti čovek, životinja, igra, duh, biljka. Neka Doba se ponavljaju i usko su povezana, neka se javljaju samo jednom.
Ako (pokušamo) da govorimo o onome što se ne može opipati u ovom romanu, onda govorimo o jednom izmaštanom svetu koji se ponegde dodirne sa realnošću, ali to je ipak svet u kome važe posebna pravila, gde je moguće gotovo sve. Tajanstveni simboli i viši smisao se kriju iza slova svake stranice. Olga te tera da se zamisliš, kroz neke obične situacije, o nečemu većem od nas samih. Protok vremena u Pamtiveku je nešto neverovatno, na nešto više od dvesta stranica protekao je čitav vek, čitava era; dok smo dobijali samo kratke isečke iz života likova, bez greške smo uspeli da ih sagledamo, kao celovite osobe, od rodjenja do smrti. Pripovedanje je prelepo, nestvarno, ostavlja bez daha, ne preterujem!
Jasno vam je da je veća slika u romanu, ona što se ne da opisati, mnogo bitnija i mnogo lepša. Život kao takav, smrt kao takva, i sve ljudske borbe koje su mnogo veće od pojedinca.
Čitajte Olgu, otkrićete novi univerzum!
Džon Stajnbek me je kupio zauvek kada sam pročitala „Istočno od Raja“. To je roman o kome bih mogla uvek da pričam, roman koji jedva čekam da pročitam ponovo, roman koji mi ulazi na listu najboljih ikada. Stoga, kada sam uzela da pročitam novelu „O miševima i ljudima“, imala sam velika očekivanja. Nisam se razočarala. Napisana je na jedva 100 strana, a toliko nabijena značenjima i smislom, da sam ostala bez reči pošto sam je završila.
Loša vest je da je Lagunino izdanje rasprodato i da knjigu na srpskom jeziku ne možemo naći. S obzirom na to da sam i „Istočno od Raja“ čitala u originalnom izdanju, nije mi smetalo što je to slučaj bio i sa ovom novelom. Smetalo mi je to što sam je čitala u digitalnom formatu, ali ne sumnjam da ću nabaviti primerak na engleskom.
O čemu se radi? Radnja se dešava tridesetih godina prošlog veka, u okolini grada Soledad u Kaliforniji. Doba je Velike Depresije u Americi, a najsiromašnije stanovništvo se seli sa ranča na ranč, u potrazi za poslom. Protagonisti su Džordž i Leni, prijatelji od malih nogu; Džordž je mali i oštrouman, Leni je veliki i na mentalnom nivou deteta. Njihovo zajedništvo je retkost u to vreme, kada maltene važi pravilo „svaki čovek za sebe“. Njih, više od svega, spaja veliki American Dream (morala sam ovo da napišem na engleskom) o slobodi i životu bez straha – oni žele svoje parče zemlje gde će biti svoji na svome. Zato putuju i nadniče, ne bi li zaradili novac. Otežavajuća okolnost, koja će biti pokretač glavnog zapleta, je Lenijeva nesposobnost da izbegne nevolju. To je otprilike sve što mogu da vam kažem, a da vam ne pokvarim čitanje.
Stajnbekovo pripovedanje je genijalno, ali to sam već znala. Svaki opis prirode, ranča, prostorije je tu sa razlogom. Svaki lik i svaka rečenica koja je u određenom trenutku izgovorena pridodaje građenju glavnih ideja novele. Ton kojim Stajnbek piše, svaki detalj i motiv, pridodaju atmosferičnosti knjige koja nas neumoljivo vodi ka svojoj završnici. Ovo nije srećna priča. Nije napisana u srećna vremena, nema lakoće postojanja; sem Džordža i Lenija, mahom svi likovi žive u dubokoj izolovanosti i neostvarenosti. Zato prijateljstvo i san glavnih likova na njih deluju kao magnet. Iako ropstva kao takvog nema, svi likovi su na neki način zarobljeni okolnostima koje društvo nameće, onemogućeni da ostvare svoje snove. Od samog početka, čitaocu je jasno da ga ne čeka razrešenje i srećan kraj.
To što nije srećna, ne znači da nije savršena – uverićete se koliko je maestralna ako se odlučite da je pročitate!
Kako do knjigeNajviše volim kada knjiga do mene dodje spontano. Kada je o Boldvinu reč, drugarica ju je pročitala pre par meseci i donela mi je, uz komentar: „Pročitaj ovo, jako je kul.“ Naravno, knjigu ne odbijam. Onda se desila cela karantinska situacija i Boldvin je ostao na polici u Beogradu, čekajući me da se vratim. Pošto sam ja po pitanju svojih knjiga osetljiva, naročito kada ih pozajmljujem (imam crnu listu ljudi koji zadržavaju ili dugo ne vraćaju knjige), rešila sam da zavirim medju Boldvinove stranice i da saznam šta je to toliko kul kod njega.
O čemu se radi? U romanu imamo dva toka radnje, koji su smešteni u razlišite vremenske okvire, ali se narativno prepliću i pomažu nam da bolje razumemo junakinju Nađu. Jedan je u prošlosti, otkriva nam Nađino odrastanje i situacije koje su je učinile onim što je danas. Drugi je u sadašnjosti, a Nađa se našla u ustanovi za lečenje alkoholizma; taj tok je ispunjen likovima medju kojima se obrela, kao i refleksijom o sopstvenom smislu. Najopštije rečeno, ovo je radnja.
Ipak, ovo uopšte nije ono što ovaj roman čini sjajnim. Milica me je kupila u prvih par stranica, čistom logikom rezonovanja koja mi je tako bliska, pripovedanjem koje nije uvijeno ni u kakve floskule (koje junakinja, izmedju ostalog, ne može da smisli), već je direktno i vrlo promišljeno, i smislom za humor koji je začinjem dozom ironije stvarnosti, da ne može da ne bude makar malo crn.
Nađa je centralni lik u romanu, i Nađa je divna! Njen lik je sjajno izgradjen; ona nikako nije tipičan ženski lik koji nošen životnim okolnostima upada u nedaće. Ona nije savršena, ima puno mana (zar nemamo svi mi?), ali se ne prenemaže povodom istih, jako je iskrena prema sebi, najčešće i prema drugima, i vrlo nam je jasno u svakom trenutku zašto ona radi to što radi. Sa druge strane, njena emotivnost i krhkost u nekim drugim situacijama, čine ovaj lik tako stvarnim i bliskim. Ako želite da upoznate Nadju, nećete moći da ne upoznate i Boldvina, bele puti i kockaste glave. Ali, o njemu morate sami da otkrijete.
Kako do knjigeKnjigu sam nabavila još početkom godine, znajući da moram da je pročitam. Glavna nesmotrenost je bila što sam, par meseci pre nego što sam do knjige došla, odgledala Netfliksovu istoimenu seriju. Šest epizoda, par večeri – serija je bila super. Ali, nije mi imalo smisla da čitam knjigu odmah nakon toga – ma koliko se trudila da razdvojim ta dva, stalno bih nesvesno upoređivala seriju sa knjigom i obrnuto. Zato sam pustila da prođe neko vreme, da se udaljim od serije. Pola godine kasnije, eto me.
Nisam se pokajala što sam sačekala. Kao što to obično biva sa serijama, gomila pojedinosti mi je isparila iz glave i mogla sam prilično sveže da pridjem knjizi. Jedna od glavnih stvari koja nije isparila, a koja mi je pomalo smetala, je da nisam imala priliku da zamislim glavne likove – jasno sam videla Maju i Sebastijana onako kako ih je Netfliks video.
No, dosta o seriji. Malin Pešon Đolito je napisala sjajan triler koji nije samo triler. Iako je užasno napet i mračan, napisan tako da ne možete da ga spustite, a glavna tema jeste ubistvo (više njih, zapravo), autorka se vrlo pametno dotiče još mnogo drugih važnih tema.
Na početku priče zatičemo centralni lik, Maju, u zatvoru; ona ima osamnaest godina i optužena je za strašan zločin, pucnjavu u prestižnoj gimnaziji u predgrađu Stokholma, u kojoj je nastradalo više ljudi. Ona, devet meseci kasnije, čeka na suđenje koje će joj odrediti sudbinu. Dakle, znamo šta se dogodilo, uglavnom znamo i ko je šta uradio. Ono što ne znamo je zašto se sve dogodilo i da li je baš sve onako kako izgleda. Kroz proces suđenja, ali i Majina sećanja, postepeno ćemo otkrivati celu priču.
Cela priča je neverovatno zanimljiva i potresna, i uključuje puno bitnih faktora. Jedan od njih je pravosudni sistem u Švedskoj (autorka sama kaže da je duže bila pravnik nego pisac, pa joj je ta tema veoma bliska), koji je, u sprezi sa medijima, bukvalno razapeo Maju pre nego što je suđenje i počelo. Zatim, sama slika Švedske i funkcionisanja sistema, koju čak i sami Šveđani imaju sklonost da idealizuju. Pitanje novca, klasnih razlika, elitizma i ideala ka kojima svaki prosečan stanovnik ove zemlje teži. Pitanje imigranata, njihov položaj u društvu, način života, i predrasude koje postoje, ma koliko ih poricali. I, suptilno, ali ne najmanje važno, odnošenje prema ženama u jednom svetu koji se hvali svojom ravnopravnošću i jednakom prilikom za sve.
Majin lik je fantastično izgrađen, ona nijednog trenutka nije ni crna ni bela; prosto nismo na njenoj strani sve vreme, ali njen lik je brutalno ogoljen i iskren, sa svim ljudskim slabostima i manama, ali i vrlinama. Na kraju čitanja, imala sam utisak da jako dobro poznajem Maju, čak i da je razumem. Ostali likovi su takodje veoma upečatljivi i, na neki način predstavljaju svoju klasu – imamo Sebastijana, sina najbogatijeg čoveka u Švedskoj koji postaje neuravnotežen jer je totalno zapostavljen od strane roditelja; Amandu, tipičnu plavu lutkicu u finoj odeći koja jedva čeka da uskoči u ulogu savršene supruge; Denisa, imigranta koji diluje drogu i očajnički pokušava da odloži deportaciju; Samira, imigranta koga svi gledaju ispod oka zbog njegovog porekla, pa mora da se dokazuje izuzetnim uspehom u školi; roditelje kojima je najbitnije da odigraju svoje uloge, odreaguju kako se od njih očekuje, a onda nastave sa svojim životima.
Majina priča je puna nasilja, droge, seksa, ali i ljubavi, i očajničkih pokušaja da se pomogne nekome, bez izgleda na uspeh.
Ako vam se čita baš dobro napisan triler, obavezno uzmite „Živi pesak“.
Kako do knjigePrvi tom Vernona sam pročitala neplanirano, bilo je leto, tražila sam nešto novo za čitanje, pa sam započela ovu triologiju bez ikakvog predznanja ili očekivanja.
Naravno, pošto sam samo malo odmakla, želela sam da znam sve o Vernonu, i o njegovoj autorki, Viržini Depent. Depent je imala burnu prošlost, punu promiskuiteta, droge i alkohola, a iza nje je i duga borba za prava žena – čak je odustala od heteroseksualnosti (kako je sama rekla) da ne bi morala da pazi šta govori isped muškarca sa kojim provodi vreme. Sa druge strane, u triologiji, noseći lik je muškarac, što ona pravda činjenicom da bi, najprostije rečeno, slobodan pad ženskog glavnog lika bio shvaćen pogrešno, kao i da bi fokus bio samo na „ženi koja nije uspela“.
Dakle, od početka prvog toma, pratimo Vernona, lokalnog prodavca ploča koji gubi svoju prodavnicu vinila, a zatim i sve ostalo materijalno – njegov život se vrtoglavom brzinom menja i dobija oblike koje nije mogao ni da zamisli da postoje. Pored njega, tu je čitava galerija likova, iz svih slojeva francuskog društva – nedavno preminula rok zvezda, bivša porno glumica, nezadovoljne mame, bezskrupulozni producenti, lepo vaspitane muslimanke, klošari, alkosi koji postaju milioneri, you name it. Svako od njih ima svoju ulogu u ovom realističnom i iskreno drskom miljeu jednoga društva.
Naravno da sam jedva čekala nastavke; naravno da sam ih progutala. U drugom tomu Vernon je skitnica oko koje se spontano okuplja grupica ljudi čineći ga svojim guruom, dok treći deo, koji je definitivno najmračniji, donosi sledeći korak – takozvane konvergencije, žurke bez alkohola, droge i svetla, gde neverovatna energija Vernonovih plejlista spaja ljude. Naravno, ovo nije sve što maestralna završnica nudi – ali, verujte mi, bolje je da sami pročitate.
Čitanje Vernona Trodona je neverovatno iskustvo – vrlo je zabavno, ritam je ludački, ima puno preokreta, pripovedanje je vrlo plastično, maltene filmično. Ipak, od ove triologije nećete dobiti samo zabavu – kroz sve tri knjige, a možda je to najizraženije u trećoj, je predstavljeno savremeno francusko društvo, bez stavljanja filtera, kako bi bilo prikazano u što boljem svetlu – naprotiv, Depent nas suočava sa surovom istinom bez ijedne dlake na jeziku.
Čitajte Trodona!
Kako do knjige„Čitam sve što mi iskrsne pred očima, skitam kamo me vjetar odnese, a pišem kad i gdje stignem.
Kad čitam, putujem, a kad putujem, čitam.
Želim vam ugodno čitanje i sretan put.”
Kada sam počinjala sa čitanjem ove Bekimove knjige, kuckala sam se sa Jelenom o knjigama koje trenutno čitamo, a ona ju je već bila pročitala. Naravno, mislim da su je svi sem mene pročitali. No, to nije poenta. Poenta je da je ona tada prenela svoj utisak u jednoj rečenici: „Kao da sam bila sa najboljim ortakom na pivu dok sam čitala knjigu.“ Ja se ne mogu dovoljno složiti sa ovom rečenicom (iako ne pijem pivo), sve vreme sam imala osećaj jedne totalno nepretenciozne otvorenosti, opuštene direktnosti nekoga ko ti ne skriva svoje boje, kako one svetle, tako ni one mračne. Zaljubila sam se u ovu knjigu posle par stranica baš zbog njenog takvog tona i čitanje je bilo jedno zadovoljstvo neizmerno.
Dakle, „Dnevnik jednog nomada“. Po autorovim rečima, „sadrži „odlike dnevnika, putopisa i književne kritike. On je zato produkt tri radnje svoga bivstvovanja: čitam, skitam, ponekad nešto i napišem“.
Moderni nomad, života spakovanog u torbe (koje se večito gube po evropskim aerodromima), torbe koje obavezno sadrže malo stvari i uvek poneku knjigu, autor nas vodi sa sobom od Osla do Ljubljane, od Ljubljane do Zagreba, od Zagreba do Brčkog; večito između „našeg“ i „onog tamo“ koje ni posle četvrtine veka nije uspeo da nazove svojim, autor ne sakriva ništa – svoje bezdane i provalije, svoje najlepše predele koji mu oduzimaju dah.
Hroničar svoga života, koji ne uspeva da isprati linearnost vremena, jer zapravo ne veruje u nju na unutrašnjem planu; iako je pokušao na samom početku romana, vrlo brzo odustaje od tipičnih dnevničkih zapisa koji su datumirani i time vremenski određeni, i prelazi na obrise trenutaka, fragmente doživljaja koji se zapravo i sklapaju u jednu smislenu sliku, koja nije linearna, ali je veoma celovita i potpuno odgovarajuća jednom piscu-nomadu, ujedno hrvatskom, bosanskom i norveškom.
Čitanje je veoma bitan aspekt u pisanju ovog romana. Knjige. Knjige izviru iz skoro svakog Bekimovog unosa, knjige koje je čitao u datom trenutku, njihovi autori, kontekst čitaoca i kontekst autora. Ipak, nisam imala utisak da čitam književnu kritiku u pravom smislu te reči, iako sam otkrila beskrajno puno novog – upravo zbog onog tona i stava Bekimovog o kome sam govorila - on ne podučava, on jednostavno prenosi svoje utiske, uz gomilu crtica iz života autora ili o nastajanju dela koje su beskonačno korisne.
Još samo mogu da dodam – jedva čekam da čitam ostala Bekimova dela!
Kako do knjige
Ne znam kakav vi osećaj imate, ali ja teško prihvatam činjenicu da je jul već počeo. Hej, jul! Po mojoj proceni, negde smo još u aprilu još uvek i leto tek treba da počne (ne govorim o vremenu). No, mene niko ne pita ni za procenu, ni za mišljenje, stoga je ipak prošao jun, a ja sam ipak pročitala šest knjiga. ⠀
U „Znam zašto ptica u kavezu peva“ Maja nam govori o svom detinjstvu i o tinejdžerskim godinama. Njen glas je neverovatan. To nije glas odrasle i zrele Maje koja se osvrće na svoj život, već glas Maje koja ima sedam, osam, devet godina. Hoću da kažem da je dečija logika i način procesuiranja stvari dočarana fenomenalno. Ta činjenica, kao i činjenica da sa svake stranice isijava neograničena iskrenost su mi najlepši momenti u ovoj knjizi.
Ja sam uživala kao ne baš skoro u ovoj bujici fantastike, mitskih bića, ljubavi, osvete, pravde, osvajačkih pohoda i mudrih doskočica glavnih likova. Oduševila me je stamena vanvremenost ovih legendi, a poruke koje mnoge od njih nose su univerzalne.
Dok sam čitala nomada, sve vreme sam imala osećaj jedne totalno nepretenciozne otvorenosti, opuštene direktnosti nekoga ko ti ne skriva svoje boje, kako one svetle, tako ni one mračne. Zaljubila sam se u ovu knjigu posle par stranica baš zbog njenog takvog tona i čitanje je bilo jedno zadovoljstvo neizmerno.
U poslednjem Selenićevom romanu izdatom za njegova života, imamo dve ljubavne priče; obe se dešavaju u ratna vremena, ali razmak izmedju njih je pedesetak godina. Jedna priča je polazište za drugu, a bez prve, druga se ne bi ni dogodila.
Kroz dogodovštine našeg Psa saznaćemo više o sebima samima, o lepoti života, o univerzalnim vrednostima (kojih se čak i psi pridržavaju). Knjiga me je nasmejala, raznežila, malo i rasplakala tu i tamo.⠀
Tipično za Kecmanovića, njegova rečenica je kratka, ali oštra i ubojita, bez presedana. Pogađa pravo u metu, nema nikakvog sakrivanja medju epitetima i priloškim odredbama. To je najefektniji momenat njegove naracije. Njegove rečenice ostaju urezane dugo, dugo.⠀
Ne bih znala kako da vam objasnim moj subjektivni doživljaj meseca jula. Nešto najbliže bi bilo - nisam sigurna ni da se jul dogodio. Ali, evo, ispraćamo ga i hrlimo u zagrljaj avgustu. U nadi da će biti nežniji.
Tri žene koje neskriveno pričaju o svojim željama, o njihovom zadovoljenju, ali i o ponorima koji postoje u njima. Pokazuju nam se kao totalno ranjiva bića, od krvi i mesa, kao i svi mi. Iako su situacije u kojima se nalaze često ekstremne, bar u jednoj od njih postoji mrvica ženske logike s kojom će se svaka žena saživeti. Njihove priče se smenjuju, a knjiga se neverovatno brzo čita.
Meni je baš legla, nadam se da će i vama!
„Noćas sam, u snu, opet bila u Menderleju.“⠀
Prva rečenica nas tako divno uvodi u atmosferu romana, prepunu misterija i snova koji postaju noćne more, u jednu realnost koja nikada nije onakva kakvom nam se čini. Ovu knjigu je nemoguće ispustiti iz ruku!
Moram da priznam da me skoro neka knjiga nije toliko namučila kao što je završnica triologije Rejčel Kask, Pohvale (Kudos). Vraćala sam joj se 3 puta, što je za mene presedan. Atmosfera knjige i njena namerna bezličnost mi uopšte nisu odgovarali.
“Ljudi za stolom” nam donose boje devedesetih, boje odlazaka, ali i onih koji su ostali, novih gradova u kojima se traga za promenom, za smislom. Skice Amsterdama i težinu jedne mladosti. ⠀
Karmen sama kaže da obožava priče – to isijava iz svake stranice ove zbirke. Svaka priča je po formi i temi različita; ono što je svim pričama zajedničko su ženski glavni likovi, neki oblik nasilja koji se najčešće ispoljava nad ženom (od strane nekog drugog ili nje same) i odredjena doza bizarnosti koja nam zapravo šapuće da je data situacija ispričana baš kako treba – da je realnija, izgubila bi se iz nje svaka istina.
Baš su mi nekako letnje i tople ove boje korica koje su preovladavale u avgustu (with a splash of green) - fali još samo neko more u pozadini umesto ovog abažura, ali moramo da se snalazimo. U avgustu sam svašta nešto pročitala, tako da u tekstu dalje slede hajlajti za svaku od knjiga.
Kroz prizmu tri vremena, a glasom glavnog junaka, saznajemo o jednoj budućnosti koja je izgubila sav potencijal dolaskom rata, o jednoj mladosti kojoj je oduzeta perspektiva. O jednom Pre (rata) i jednom Posle (rata) koje je izmenilo apsolutno sve.
Iako je pejzaž sumoran, nema patetike u autorovom glasu. Nije otužno, iako je na momente veoma tužno. Direktno i jednostavno pisanje, bez ikakvih pretenzija, ne ostavlja drugu mogućnost no da roman Steve Grabovca pročitamo u jednom dahu!
Objavljen 1958. godine, neveliki roman osamnaestogodišnje autorke izazvao je veliki skandal medju čitalačkom publikom. Iako je nakon „Bonjour tristesse“ Fransoaz Sagan objavila još preko 20 dela, ovaj roman će ostati njen najupečatljiviji, baš zbog potresa koji je izazvao.⠀
Zlatni dani leta, Azurna obala, more i pesak. Sedamnaestogišnja junakinja Sesil na letovanju, sa ocem udovcem i njegovom ljubavnicom, ne toliko starijom od nje same. Preplanula koža, izležavanje na pesku, večeri ispunjene mirisom parfema, muzikom i šampanjcem. Ljubavna avantura na pomolu, u vidu mladića s kojim Sesil počinje da se vidja – scenario koji obećava dugo, dugo leto.⠀
Prvenac Maksa Portera naprosto ne možeš da pročitaš i ostaneš ravnodušan. Ne kažem da će se svima dopasti, jer neće. Meni se jako dopao i ostavio me prikovanu za tekst, pa sam neke stranice iznova iščitavala. Sam naslov, koji je poigravanje sa naslovom pesme Emili Dikinson (umesto „Nada“ Porter je ubacio reč „Tuga“), nam nagoveštava koja emocija igra glavnu ulogu na ovim stranicama.⠀
Iako govori o smrti, bolu i tugi, ovo dragoceno delo nije nimalo depresivno, već nam donosi snažnu poruku da se uprkos svemu, život nastavlja.
„Klub radosti i sreće“ nastaje kao potreba za očuvanjem rituala, i zapravo je oklupljanje prve generacije žena uz kinesku hranu i madjang, igru dominama za 4 igrača. Uz to, obavezne su priče, čavrljanja o malim i velikim sećanjima iz njihovih života. Kada jedna od osnivačica kluba premine, njena ćerka je pozvana da zauzme njeno mesto i postane četvrti član Kluba. Tim preklapanjem dveju generacija zapravo počinje roman Ejmi Tan.⠀
⠀
Emocija koju ova knjiga nosi je nešto što me je osvojilo od prve stranice. Bez ikakvog ulaženja u prepričavanje radnje, jer neću da vam kvarim doživljaj, autorka se bavi istraživanjem majka-ćerka odnosa (kroz 4 porodice). Medjusobne razlike i sličnosti ovih dveju generacija žena, njihovo medjusobno (ne)razumevanje, razilaženje i nalaženje, tesno su dovedene u vezu sa tradicijom, nasleđem, onim što nosimo u sebi, i onim što nas nauči spoljašnji svet. Iako su ovde kineska i američka kultura u glavnim ulogama, ljubav majke prema ćerki i obrnuto, uzajamna povezanost bez obzira na uverenja i sve moguće razlike, je nešto što je krajnje univerzalno i što je autorka sjano prenela.
Dovlatovljeva rečenica je svedena, a nabijena smislom, često prošarana humorom i ironijom, a tako poetična. To je ono što me je odmah osvojilo. Ta krhka snaga koja izbija iz njegovog teksta, koji se bavi tako grubim temama, a ipak sve emocije uspevaju da pronadju put do čitalaca. ⠀
"Prvi put sam shvatio šta su sloboda, okrutnost i nasilje. Ugledao sam slobodu iza rešetaka. Okrutnost, besmislenu kao poezija. Nasilje, uobičajeno kao vlaga."⠀
Okvir priče je preuzet iz stvarnosti; reč je o duplom ubistvu koje se desilo u Kanadi u 19. veku i tada je diglo puno prašine u javnosti i bukvalno je postalo senzacija. Za ubistvo su optuženi Grejs Marks i Džejms Mekdermot – oboje su osudjeni na smrt, ali je Grejsina presuda preinačena u doživotnu robiju, dok je Džejms obešen. Oko Grejs se isplela mreža misterije, jer niko nije bio načisto sa njenim iskazima, koje je stalno menjala – da li je ona kriva ili ne?
Autorka je savršeno iskoristila istorijske činjenice, popunila fikcijom prazna mesta i nastao je roman kom je zaista teško odoleti, kada vas jednom uvuče u svoj svet. Napisan sa puno prefinjenosti, suptilnosti i detalja, tako da sasvim odgovara vremenu radnje, morala sam sebe da podsećam u više navrata da je Atvud Alijas Grejs objavila 1996. godine, i da nije spisateljica iz Viktorijanskog doba.
Iako je tema važna, iako sam naučila o istoriji tog dela sveta i o sudbini žena za utehu, ja naprosto nisam kliknula sa ovom knjigom. Nijednog trenutka me nije pogodila u onu žicu zbog koje ću izgubiti dah i još dugo razmišljati o njoj. Ideja koju je autorka imala je sjajna, priča je data iz ugla dve sestre: Hana je starija sestra, ona koja je oteta, njen deo priče se dešava u 1943. godini; Emi je mladja sestra, ona koja je ostala sama, njen deo priče se dešava 2011. godine, kada je Emi već na kraju života. Njihove priče su o stradanju, patnji, ali i velikoj ljubavi i potrazi koja nikad ne prestaje.
Nažalost, falila mi je snaga izraza autorke, da iznese ovako sjanu ideju.⠀
Ova knjiga će za ljubitelje crnog humora i dobre satire biti prava poslastica! Ja obožavam britanski humor i ironiju, pa sam od samog starta znala da je ovo knjiga za mene. Situacije su bizarne, ali ne neverovatne, autorka ih je savršeno iznijansirala tako da ih ne shvatimo kao izmišljotinu, već kao nešto što je vrlo realno.
Neiskrenost, samoživost, nedopadljivost, proračunatost su samo neke od osobina koje "krase" likove u romanu. Beril im se prefinjeno ruga, istovremeno nam servirajući i činjenicu da su to sve ljudske osobine koje nikome od nas ne moraju biti strane.
Moj prvi susret sa Donom Tart se dogodio u martu ove godine. Čini mi se da sam od sveopšteg hajpa #bookstagram zajednice imala prevelika očekivanja, jer iako mi je The Secret History bila sjajna, nekako mi je izostao WOW efekat koji sam veoma očekivala, čak mi se nekako i podrazumevao. Valjda sam krenula da je čitam sa predubedjenjem da neću moći da prestanem da pričam o njoj i da će mi biti jedna od najboljih knjiga ikada.
Zato sam napravila pauzu, pa zatim oprezno prišla još jednoj Doninoj knjizi (inače, napisala je samo tri, otprilike izmedju objavljivanja pravi pauze od desetak godina). Ovoga puta je to bio The Goldfinch, objavljen 2013, a naredne godine je pokupio Pulicera. Prevod željno iščekujemo u Deretinom izdanju. Ovo divno (!) tvrdo koričeno izdanje velikog formata sam nabavila preko World of Books, i zaista je u odličnom stanju, sem što mu je papirni omot malo iskrzan.
Ono što definitivno mogu da kažem, ova knjiga me je odmah osvojila. Ne znam da li je to zbog toga što ovoga puta nisam imala preterana očekivanja, ili mi je samo bolje legla, ali od prve stranice me je primila u svoj univerzum i nije me puštala. Nisam je progutala, čitala sam je lagano, čak sam i pravila pauze i nešto drugo čitala u medjuvremenu, tako da je baš izgustirana, sa uživanjem.
Ukratko, ovo je jedna coming-of-age priča, čiji je glavni lik i pripovedač Teodor Deker; kada je imao 13 godina, preživeo je teroristički bombaški napad u muzeju. U istom napadu je nastradala njegova mama, a Teo je iz muzeja izašao sa velikom tajnom i ubedjen da je on kriv za majčinu smrt. Na preko 700 strana ćemo linearno pratiti njegovo odrastanje, putovati od Njujorka do Las Vegasa i nazad, da bismo završili odakle smo i krenuli, a to je Amsterdam. Teovo celo odrastanje će obeležiti neraskidiva veza sa slikom po kojoj je roman i dobio ime. U pitanju je slika češljugara u prirodnoj veličini, koju je u 17. veku naslikao holandski slikar Fabricijus. Ova slika zaista postoji, trenutno je izložena u Hagu, a preko 200 godina je bila izgubljena, pošto je njen autor nastradao u požaru koji se dogodio u njegovom ateljeu.
Iako su Teo i Češljugar u samom središtu radnje, oko njih imamo čitavu paletu likova, mesta, situacija, koji će imati veću ili manju ulogu u Teovom odrastanju i sudbini ove čuvene slike. Način na koji autorka prilazi svakom od likova, pažnja koju posvećuje svakom detalju (bilo da je razgovor o umetnosti ili opis komada nameštaja) je definitivno ono što će vas kupiti ili odbiti (i to je slučaj ne samo kod ove, već kod svih njenih knjiga). Generalno govoreći, Donino pripovedanje je tako prefinjeno, detaljno, stihijsko, bez ikakve tenzije i hektičnosti, a ipak te nosi kao reka. Iako se sve vreme nešto dogadja, dosta je prostora poklonjeno raspravama o umetnosti, filmu, muzici, antikvitetima. Meni je Donina slojevitost i svestranost u pripovedanju jako prijala (kao i kada sam čitala The Secret History; upravo je pripovedanje bila stavka koja je spasila celokupni utisak).
Da zaokružim utisak, ne mislim da će se The Goldfinch svideti svakome. Ako uživate u dobrom zapletu koji ćete slistiti za dva dana, definitivno preskočite, jer ovde ima jedno 500 stranica više. Ali, ako uživate u dobrom zapletu u kome ćete uživati, ali i bez žurbe naprosto uživati u lepoti pripovedanja i slojevitosti dela koje je sjajno zaokruženo, definitivno nabavite svoj primerak!
“You can look at a picture for a week and never think of it again. You can also look at a picture for a second and think of it all your life.”
“And as much as I’d like to believe there’s a truth beyond illusion, I’ve come to believe that there’s no truth beyond illusion. Because, between ‘reality’ on the one hand, and the point where the mind strikes reality, there’s a middle zone, a rainbow edge where beauty comes into being, where two very different surfaces mingle and blur to provide what life does not: and this is the space where all art exists, and all magic.”
April mi je baš brzo prošao. Mada, kad malo bolje razmislim, ceo prvi kvartal je proleteo. Naslućujem i ko je kriv za to i beskrajno sam zahvalna toj osobici, samo bih zamolila vreme da ubuduće, ipak, malo sporije prolazi. Osećam se kao da ću se okrenuti dva puta, pročitati još desetak knjiga i Sofija će krenuti u školu!
Zapostavila sam blog i malo opširnije prikaze još prošlog leta i to iz par razloga: (1) postajala sam previše trudna i bila sam sve više fokusirana na dolazak bebe (2) sama nisam imala strpljenja za duge prikaze, ni za čitanje, a kamoli za pisanje istih i (3) otkrila sam da mi sažetost bez previše otkrivanja, već sa samo malo golicanja mašte prija najviše.
Što se tiče stavke (1), to smo prebrodili, beba stigla, fresh&clean roditelji su se ubacili u nove uloge, stvorili smo nove rituale i novi ritam; stavka (2) je iz nemanja strpljenja prešla u nemanje vremena, tako da mnogo toga čitam/gledam/slušam sa zakašnjenjem, ali ni to nije smak sveta; stavke (3) se držim i dalje, tako da ni ovde neću preširoko pisati o radnji knjiga koje sam čitala i tako potencijalno nekome pokvariti ugođaj zvani otkrivanje teksta.
Ono što mi je u aprilu bilo posebno je da sam na početku meseca odabrala knjige s kojima ću se družiti i trudila sam se da u tom izboru istrajem. Misija bi bila uspešna, ali su komplikacije nastale oko poslednje knjige. Planirala sam da izaberem jednu knjigu sa profila osobe kojoj verujem, pošto je martovski izbor na isti način pokidao (My year of rest and relaxation, Ottessa Moshfegh) i odabrala sam Obitelj Zahara Prilepina. ALI, onda su nastala komešanja, tj. predomišljanja u vidu romana Vreme između štepova Marije Duenjas i Korekcija Džonatana Frenzena. Pobedu je odneo ovaj poslednji, najviše zahvaljujući pozitivnim reakcijama ljudi koji su ga već čitali.
U aprilu sam prvi put čitala Magdu Sabo. Neko vreme sam je već imala u planu, i nije razočarala uopšte. Mađarska, tri porodice, Drugi svetski rat i vreme pre i posle njega, odlični ženski likovi, sjajna priča. Magdino pripovedanje je staloženo i suptilno, ali ono teče nezaustavljivo; ako volite dobru istorijsku dramu, obavezno razmotrite Ulicu Katalin. Meni nije bila knjiga koju sam progutala u dva dana, već sam je čitala lagano. Sigurno ću čitati i ostale knjige ove autorke koje su objavljene kod nas. Ulicu Katalin je izdala IK Štrik, ostavljam vam link do knjige.
Srneća leđa Ane Marije Grbić sam uzela na poverenje, i nisam se zeznula. Po milioniti put ću napisati, ali ja zaista obožavam kratku formu, a Ana Marija je uspela toliko smisla da sabije na tako malo stranica, tako da je moja mesečna doza priča sasvim fino zadovoljena. U pričama su precizno zumirane svakodnevne sitnice sa kojima se svi nosimo, a likovi i situacije su neobično obični, samim tim bliski nama, običnim čitaocima. Ova zbirka se čita brzo, ali se o njoj dugo razmišlja posle. Zbirku Srneća leđa (da, to je omiljeni slatkiš jednog od likova) je izdala Geopoetika, a link je ispod.
Vruće mleko Debre Levi sam baš dugo planirala (prosto je žalosno koliko me dugo neke knjige čekaju). Mislim da su mi korice inicijalno privukle pažnju, pa sam malo čitala o knjizi i na kraju sam je uvrstila u aprilske planove. Ovde ima Španije, vrelog leta, toplog mora punog meduza, komplikovanih porodičnih i partnerskih odnosa, istraživanja identiteta i seksualnosti, misterioznih bolesti, malo Grčke. Vruće mleko se, pre svega, fokusira na sve ono što se dešava na unutrašnjem planu pojedinca, koristeći sve ostale elemente kao kulise. Puna neverovatnih detalja i suptilnih simbola, ova knjiga će vas definitivno naterati da dugo razmišljate o njoj. Knjigu možete naći u izdanju IK Prometej u ediciji Reka, a baš pre neki dan je najavljen roman iste autorke iz 2011. (Swimming home/Ka kući plivajući), tako da ćemo se Debra Levi i ja sigurno ponovo sresti.
Onda je došao na red Karl Uve Knausgor. Prva dva dela Kvarteta godišnjih doba sam pročitala čim su izašli, dakle U jesen u jesen, U zimu u zimu, tako da ni U proleće nije smelo da bude izuzetak. Kako me je samo iznenadio i uhvatio nespremnu Knausgor ovom knjigom! U proleće je u celosti jedno dugačko pismo ili dnevnički unos u kome se on obraća ćerki, a toliko toga je stalo u ovu neveliku knjigu: u njoj ima i svetlosti i tame, bezbroj detalja i nijedna skrivena misao! U postu koji je posvećen ovoj knjizi sam pisala o eksploziji emocija na totalno knausgorski način - nema tu jarkih boja i zaglušujućih zvukova, samo čista snaga teksta. Toliko je jak utisak Proleće ostavilo na mene da par dana nakon što sam ga završila nisam mogla ništa da čitam, dok se utisci nisu stišali. Knausgorova dela kod nas izdaje Booka, tako da se letnjoj knjizi već radujem, a među nama, hvatam zalet i za prvi tom Moje borbe.
Kozje uši sam kupila prošlog leta nakon što sam vas pitala koje su vas to knjige nasmejale. Puno je vas spomenulo baš ovaj roman Vladislave Vojnović. Pošto je odblejala svoje na polici, rešila sam da je izvučem i pročitam (drago mi je da mic po mic krčim put kroz sve te nepročitane knjige). Odmakla sam dvadesetak stranica i shvatila sam da mi mnogo toga zvuči baš poznato, pa sam onda povezala da sam odgledala film u nekom trenutku, što me je prilično iznenadilo jer obično ne gledam filmove, a da to nisam unapred isplanirala, dakle ne na TV-u. Glavna zvezda Kozjih ušiju je baba Stojanka, jedna velika carica. Uvek kaže šta misli, praskozorje je njeno doba dana, ima kozu koja priča i tajnu iz prošlosti. Poenta je da je ova knjiga jedna takva toplina, iako nije samo smešna, na momente je i tužna, i setna, i čežnjiva, i gorka, jer u takvim vremenima i na takvim prostorima živimo. Izdavač je Laguna, obratite pažnju na ovu knjigu, ako već niste!
Dođoh i do famozne poslednje knjige zbog koje nisam ostala dosledna svojim planovima. O Korekcijama ću tek opširnije pisati, ali otkriće Džonatana Frenzena, koga upoređuju sa DeLilom, a čak ga nazivaju i savremenim Tolstojem, mi je definitivno hajlajt meseca. On je sjajan pripovedač, veoma vešto stvara mrežu likova u čijem je središtu porodica Lambert, otac oboleo od Parkinsonove bolesti, majka koja pokušava da nadoknadi sve godine koje je posvetila isključivo porodici i njihovo troje odrasle dece. Okarakterisan kao delo društvenog realizma, roman zalazi u minijaturu jedne porodice, ali ne zanemaruje ni veliki mural američke kulture. Neverovatne je širine, a u samom središtu zbivanja Korekcija je čovek, sa svim svojim vrlinama i manana. Već čekam da mi stignu i Frenzenova Sloboda i Pjuriti, a izdala ih je, kao i Korekcije, Dereta.
Da zaokružim, jako sam zadovoljna pročitanim u aprilu! Videćemo kakav će maj biti, ali izbor je već napravljen (to je bio proces od par dana, sa konstantnim izmenama) - biće tu jedna nova zbirka, jedan domaći pisac koga do sada nisam čitala, bar jedan pisac u čije sam se pisanje već zaljubila…ja se svakako radujem svakom novom čitanju!
Hvala na pažnji, do sledećeg mesečnog dnevnika! 🧡
Iako je ovo prvenstveno majski dnevnik čitanja, želela sam da napišem nešto o samom pisanju prvo. Uskoro će drugi rođendan profila, a meni je to bilo jedno neverovatno zanimljivo putovanje. Tada mi je bila neophodna neka vrsta terapije, a knjige su moja velika ljubav, pa sam počela da ih fotkam. Isprva sam kačila samo fotke sa citatima. Trebalo mi je par meseci da sakupim dovoljno samopouzdanja i da, umesto neke lepe rečenice poznatog autora, sama napišem rečenicu ili dve. Koliko sam premeravala svaku reč, koliko sam se brinula da li to što pišem ima smisla. I uporno sam se pitala ko bi uopšte čitao bilo šta što ja napišem. Hoću da kažem da sam zapravo prevalila dugačak put da bih od citata, preko jedne ili dve rečenice i malo dužih pasusa došla do majskog dnevnika čitanja!
Pisanje mi je oduvek bilo veliki izduvni ventil, a kombinacija čitanje i pisanje o čitanju deluje idealno. Ali, uvek sam pisala samo sa sebe, ovo je zaista veliki korak za jednu introvertnu čitačicu. Da, još uvek imam tremu od publike, od vas, i svaka povratna informacija mi beskrajno znači, tako da želim da vam zahvalim na svoj podršci i evo prestajem da patetišem!
Neke knjige su se čitale, red je da ih predstavim kako valja. Maj je prošao neverovatno brzo, a ja sam pročitala sedam zaista odličnih knjiga, ne pitajte me ni kad ni gde. Verovatno negde u međuvremenu, to je jedini mogući odgovor. Plan je postojao, ponovo ga nisam ispoštovala do samog kraja, ali to nije ni toliko važno. Here it goes.
Počelo je sa Francuzima. Sa optužbom za silovanje, sa perspektivom okrivljenog, sa ulogom moći u celoj jednačini. Karin Tuil je napisala odličan roman koji pročitaš ne trepnuvši, a kada ga završiš ne možeš da ispereš gorčinu sa nepca. Iako je seksualno nasilje i pitanje granice (ne)pristajanja glavna tema romana, žrtva je najmanje vidljiva i njen glas se najmanje čuje. Zato pod reflektorima imamo moćnu i uticajnu porodicu Farel koju će autorka sljuštiti do srži, pokazujući nam sve ono tužno, mračno i prljavo što se krije ispod površnog sjaja i privida. Ohrabrila me nije, oduševila jeste, jer pokazuje kakva su zapravo ljudska posla.
Kako do knjige
Sada se već stiskam u punom avionu koji saobraća na relaciji SAD - Indija, a zapravo u rukama držim zbirku za koju je Džumpa Lahiri osvojila Pulicerovu nagradu za fikciju. Da, ova zbirka miriše na indijske začine, između stranica vire nabori sarija i krčkaju se razne kulinarske zavrzlame. Ipak, emocije koje preovlađuju su uglavnom sumorne. Priče nam govore o otuđenosti, o usamljenosti, o nerazumevanju. To su prve ili druge generacije doseljenika iz Indije, porodice koji su primorane da se prilagode tekovinama američke kulture, dok istovremeno pokušavaju da zadrže svoju istoriju I tradiciju. Iako ima baš dobrih priča, Džumpa i ja nismo sve vreme bile na istoj talasnoj dužini.
Kako do knjige
Sergej Dovlatov nas svojim jedinstvenim pripovedanjem vrlo umešno smešta u centar dešavanja i komešanja, na žive i prašnjave ulice Njujorka. To pripovedanje je spreda nasmešeno, ali kada se malo zagledaš, kao kroz zavesu, osetiš tugu i nostalgiju koja zrači iz njegovih redova. Ruska emigrantska zajednica je glavni akter, a u njoj Marusja, koja je u Ameriku došla da pronađe muža i promeni život. Ona nije patetičan lik, ni napaćen, ni pun ideologije, ona je obična žena, krajnje svojeglava i simpatična. Njen lik autor je posvetio "usamljenim Ruskinjama u Americi - s ljubavlju, tugom i nadom" i sve je u tu posvetu stalo. Baš volim da čitam Dovlatova i uvek mi prija njegov senzibilitet.
Kako do knjige
A onda je na scenu stupila Norveška i fenomen Knausgor. Nakon što sam u aprilu pročitala U proleće od istog autora i raspametila se, Moja borba je bila neodložna. Prvi tom ove, već vidim, maestralne šestotomne sage čiji je Karl Uve autor i glavni lik, nam govori o smrti u porodici i svemu što ona nosi. Knausgorska misao je precizna, detaljna do bola i neverovatno blistava. On secira stvarnost i u nju unosi svoju apstraktnu misao koja se veličanstveno razmaše da bi aterirala vrlo konkretno i za čitaoca vrlo neočekivano, ali krajnje smisleno. Njegovo pripovedanje je takvo da mi se čini da može da piše o bilo čemu, ali baš o bilo čemu, i od toga napravi spektakl. Ako već do sada niste skontali, potpuno sam oduševljena Mojom borbom i drugi tom već nestrpljivo čeka na svoj junski red.
Kako do knjige
Prvo, naslov je genijalan, zaista. Ne mogu ni sada da se odlučim da li je bolji naslov ili korice. U svakom slučaju, roman belgijskog pisca Barta Mujarta me je prosto pozivao na čitanje. Ovo je jedna od onih nevelikih knjiga (nevelikih u smislu broja stranica) koja te ispomera u dva treptaja oka i ostavi bez teksta. Mujart je pre svega pisac za decu, i iako je konkretno ova knjiga namenjena odraslima, jako se oseća njegovo razumevanje dečijeg sveta, njihovog načina posmatranja i poimanja stvari. Sastavljena iz tri epizode iz života porodice koja se raspada, koja je nesrećna i u kojoj ima više neizgovorenih nego izgovorenih reči, govori nam o odnosima koji se snažno osećaju; razumevanje istih tu ne mora biti uključeno. Pročitala sam je u tri daha (po dah za epizodu) a nakon čitanja nije mogao da se ne otme dugačak uzdah.
Kako do knjige
Uh, knjiga Eke Kurniavana je baš baš dobra. Nešto kao indonežanski miks Markesa i Ljose. Prvo, ima onaj mrtav ozbiljan, a blago ironičan ton po kom uvek prepoznam magijski realizam. Drugo, veoma je eksplicitna i u nekim trenucima baš brutalna. Treće, mit i legenda su tako elegantno pomešani sa istorijom Indonezije da je čitanje pravo uživanje. Priča počinje od kraja i autor će vešto preklapati vreme i perspektive, otkrivajući nam kompletnu sliku. Čitala sam je malo duže, jer je baš knjiga za gustiranje, puna je svega - fantastičnih elemenata i istorijskih pokolja, neretko u istom pasusu. I da, ima jednu od najboljih prvih rečenica!
Nažalost, knjiga je rasprodata, zato vam ne ostavljam link ispod.
Za sam kraj meseca, Poljska i ova fantastična žena. Olga Tokarčuk je osoba-blago, a ja sam ljubomorna na sve koji će tek čitati prvu Olginu knjigu (bila to ova ili neka druga) jer je to jedan doživljaj jedinstven. Ona je neviđeni virtouz kada je pripovedanje u pitanju. Ne preterujem nimalo. Ana In, In Ana je Olgin prepev najstarijeg zapisanog sumerskog mita o boginji Inani i njenom silasku u Donji svet. Olga je ubacila i neke sajber elemente, a jezik kojim piše je tako poetski bogat da nikada ne bih rekla da će se ove dve stvari uklopiti. Ujedno, Inana se smatra i prvom buntovnicom protiv patrijarhalnih odnosa što je Olga zaista bogovski iskoristila i svom romanu dala neverovatan sloj, između svih ostalih slojeva!
Kako do knjigeMaj je bio baš raskošan, a geografski šaren mesec. Kao favorita bih morala da izdvojim Knausgorovu Moju borbu, mada su vrlo blizu te titule bile i Ana In i Kobna lepota. S obzirom na to da sam planove za jun prekrojila već jedno desetak puta, mudro ću pustiti da me nosi impuls.
Do sledećeg dnevnika čitanja,
Ljubi vas Ivka
Dva meseca sam pokušavala da se dovedem u red, ostanem dosledna svojim planovima i ne kupim 50 novih knjiga. Moja slobodna procena je da sam u tome uspela oko 80%. Međutim, onda je došao jun i stvari su se otrgle svakoj kontroli. Čitalački planovi - bedno ispoštovani; novih knjiga - kao da sutra ne postoji. Ali, barem sam pročitala dosta toga, tako da neću biti totalno nezadovoljna svojim postupcima.
Pretrčaću svoje (neostvarene) planove za jun:
- Zima našeg nezadovoljstva (Džon Stajnbek) - Nisam je ni otvorila.
- Šala (Milan Kundera) - Otvorila sam je jedno veče pred spavanje. Predgovor je fin.
- Zovite me Esteban (Lejla Kalamujić) Pročitala. Raznela me.
- Deseti decembar (Džordž Sonders) - Nisam je ni otvorila.
- Moja Borba 2 (Karl Uve Knausgard) - Pročitala. Genijalna.
- Krojačica (Beril Bejnbridž) - Pročitala prvih desetak stranica. Nije mi držala pažnju u trenutku.
Rezultat: 2/6
Nemam komentar.
Ali, osim Moje borbe i Estebana pročitala sam još 6 knjiga koje su uglavnom bile odlične, tako da ću se pomalo osvrnuti na svaku od njih. Ako se ikad iko zapitao kako to da je 90% knjiga koje pročitam odlično wow divno, imam da izjavim par stvari. Prvo, zaista nisam čitalica jednog žanra, volim (skoro) sve da probam kada su knjiške poslastice u pitanju. Drugo, razvila sam njuh za knjige od toliko godina druženja sa njima, velike su šanse da ću prepoznati šta bi moglo da mi se dopadne. Treće, pažljivo biram čijim preporukama verujem - moramo se preklapati do određene mere kada je odabir knjiga u pitanju. Simple as that.
A šta sam to pročitala u junu?
Mesec je počeo knjigom Sali Runi, koju sam čitala u originalu - "Conversations with friends" (kod nas izdata kao "Razgovori sa prijateljima", IK Geopoetika). Posle mlakog utiska koji su ostavili "Normalni ljudi" nisam znala šta da očekujem, ali prijala mi je baš ova knjiga o dve najbolje drugarice/bivše ljubavnice i njihovnim životnim i ljubavnim previranjima koja se vrte oko bračnog para koji su upoznale. Čita se brzo i lako, odlično te uvlači u atmosferu koja je puna neobaveznih razgovora u kojima najvažnije najčešće biva prećutano. Bila mi je jako bliska jer govori o milenijalcima, grupi kojoj i sama pripadam, pa sa njom i delim poneke boljke i ideje.
Kako do knjige
Jedva sam čekala da nastavim druženje sa Knausgorom, tako da sam odmah posle Sali zagrizla duboko u drugi tom "Moje borbe". Knausgor je nastavio da bude genijalan, skoro pa bolno prisutan (u nekim trenucima do prenaglašenosti). Drugi tom je posvećen njegovom odlasku u Švedsku i vezi sa Lindom, zasnivanju porodice i sukobu svakodnevnog i apstraktnog. Blistavi pasusi o životu, o ljubavi, o umetnosti stoje nasuprot stranica i stranica spuštanja čaša, paljenja cigareta, oblačenja jakni. I to je onaj savršeni knausgorski miks koji me svaki put kupi. Da ne pominjem sve preporuke za čitanje koje sam pokupila od Karla Uvea!
Kako do knjige
"Moju borbu" sam u jednom trenutku presekla zbirkom Lejle Kalamujić "Zovite me Esteban". Ova zbirka mi je baš dugo bila na listi knjiga koje želim da pročitam upravo zahvaljujući preporukama koje sam pokupila na bukstagramu. I mogu vam reći, bila je pun pogodak. Pročitala sam je u jednom danu, pa sam sutradan iščitavala neke delove ponovo. Posvećena je autorkinoj mami, koje već dugo nema. Priče su kratke, ali savršene, inteligentne, celovite. Duboko intimne i najdublje emotivne. Plakala sam u više navrata za vreme čitanja, posle čitanja sam svojoj mami iščitavala delove koji su me prodrmali, pa smo malo plakale zajedno. Ne mogu vam je dovoljno preporučiti!
Kako do knjige
Usledila je još jedna knjiga koju sam pročitala u originalu: "Eileen" Otese Mošfeg. Nakon što sam pročitala "My year of rest and relaxation" (čije je izdanje na srpskom najavila IK Booka) i oduševila se pripovedačkim glasom ove autorke, prirodno mi je bilo da poželim da pročitam još nešto što je ona napisala. Iako mi se priča o Ajlin (koja je zapravo prvi Otesin roman) nešto manje dopala od priče depresivne devojke koja se povlači iz svog života (znam kako ovo zvuči, ali knjiga je zaista odlična!), lik junakinje je ipak fenomenalno izgrađen i vrlo jedinstven. Ajlin nam sa vremenske distance priča o periodu kada je imala 24 godine, živela krajnje haotično i rešila da nestane iz svog života. Fokus je više na atmosferi nego na radnji i očekivala sam malo bolji kraj.
Kako do knjige
"Nerazdvojne" sam kupila u junu i nisam je imala u momentalnim planovima. Ali, baš me je zanimalo kako Simon de Bovoar piše pa sam malo zavirila u knjigu i, dva treptaja kasnije, shvatim da sam je pročitala. Ova novela je napisana par godina nakon objavljivanja "Drugog pola" i bila je zaturena među Simoninim neobjavljenim rukopisima sve dok je njena ćerka Silvi nije pronašla i objavila, dodajući joj predgovor koji nam razjašnjava ko je zapravo ko u noveli. Izmenivši imena, Simon je pisala o prijateljici Zazi, koja je jako mlada preminula, o velikoj ljubavi koju je prema njoj osećala, te ju je ovaj događaj obeležio za ceo život, ali i o okolnostima koje su do Zazine smrti dovele. Glavni utisak mi je bio 'udobnost teksta' i želja da u njemu ostaneš još dugo, dugo.
Kako do knjige
Ma koliko da sam razvlačila i odlagala, prvo čitanje knjiga Bekima Sejranovića se završilo u junu i to "Sandalama". "Sandale" ili "Fasung" je zbirka priča koju je Bekim prvu napisao, a kasnije prekrajao, izbacivao i dodavao, preslagao i doterivao. Kod nas je poslednja izdata i uključuje i šest najranijih Bekimovih priča koje su izbačene iz prekrojene zbirke. Priče su povezane likom pripovedača, izvesnom hronologijom (od detinjstva ka odraslom dobu), te se mogu posmatrati i kao roman labave strukture. Priznajem da su mi se najviše dopale priče koje je Bekim naknadno ubacio (dakle, kasnije napisao) dok u starijim pričama tek ponekad bljesne poznati slatkogorki bekimovski izraz, pre preovladavaju teskoba i bes, ponekad rezignacija, ponekad nezadovoljstvo. Nemojte zaobići "Sandale", ali ako se tek upoznajete s Bekimom, radije uzmite neki roman prvo.
Kako do knjige
Pošto inače obožavam krimi serije, a nordijska produkcija kida kada su mračne priče u pitanju, nisam ni sumnjala da im je i književnost ovog žanra odlična. Zato, kada mi se čita dobar triler, uvek zavirim u ediciju "nordic noir" IK Dokaz. Ovoga puta sam čitala "DNK" islandske autorke Irse Sigurdardotir. Bilo me je malo strah da čitam noću o zločinima koji su jako brutalni i poprilično plastično opisani (možda i previše plastično za moj ukus). Žena je ubijena u svojoj kući, a njena ćerka od sedam godina je jedini svedok. Tek unapređeni detektiv Huldar i dečiji psiholog Freja postaju tandem koji mora da otkrije ubicu pre nego što ponovo ubije. Kao što biste i očekivali za jedan triler, napet je, dosta sumoran i povremeno vrlo izvitoperen, ali teško je spustiti ga dok ne stignete do kraja.
Kako do knjige
Za kraj, poslastica zvana "Frantumalja". Pre skoro dve godine sam čitala "Mračnu kći" i još tada mi je ova reč, tako neobična i neprevodiva, bila vrlo uprečatljiva. Jako mi je drago što se izdavač odlučio da je ostavi u svom transkribovanom obliku, bez pokušaja da je prevede i tako joj oduzme delić značenja. Frantumalja (frantumaglia) je reč koju Ferante pozajmljuje iz govora svoje mame, a odnosi se na "nelagodnost koja se ne može objasniti drugačije nego kao nagoveštaj zgusnute, heterogene mešavine stvari u glavi, nalik krhotinama koje plutaju u mutnoj vodi uma" (slobodan prevod beleške prevodioca engleskog izdanja). Na engleski je prevedena kao "fragments". Sama knjiga je zbirka Eleninih prepiski sa izdavačima, novinarima i svima ostalim koji su uporno pokušavali da stave njen lik pod reflektore javnosti. Ali, Elena je uvek uporno gurala pod te reflektore svoje delo, ostajući dosledna svojim namerama. Vrlo je prijatna za neobavezno iščitavanje (nisam je čitala u kontinuitetu) i nezadrživo me je uvukla u svet pisanja, stvaranja, Eleninog kreativnog procesa, ali i kritičke misli. Must read za ljubitelje Elene!
Kako do knjigeJa se nadam da vam je prijalo iščitavanje, hvala vam beskrajno ako ste stigli do kraja, ja sada trčim u susret julu, vrelini i knjigama koje već cupkaju da ih otvorim!
Ljubi vas Ivka!
Pošto je proticanje vremena jedan krajnje relativan pojam, neću komentarisati činjenicu da mi se jednog trenutka čini da je novembar trajao 2 dana, a već sledećeg da se razvukao na čitav kvartal. Bilo kako bilo, ja sam ovog meseca pročitala deset knjiga. Opet kažem, ne pitajte kako. Ne znam!
Uglavnom, ovo će biti jedno brzinsko pretrčavanje umesto videa, a detaljniji utisci o svim knjigama su već na profilu, ili će se tamo naći vrlo uskoro. Uživajte u čitanju!
Lejla me je za sva vremena kupila svojom zbirkom “Zovite me Esteban”, a ovom novom zbirkom je samo potvrdila koliko je sjajna u kratkoj formi. “Požuri i izmisli grad” donosi šesnaest novih priča, koje tako savršeno prenose emociju o kojoj govore, bila ona nežna ili strašna. Napisala sam u utiscima da mi se čini da su ove priče svedene na suštinu trenutka, i zaista to mislim. Čitajte Lejlu, pružiće vam puno toga.
Izdavač: Štrik
Knjiga koja me je iznenadila, jer ovako sjajnu prozu nisam očekivala. Bila sam baš pod utiskom i podsetila me je nekim svojim vajbom na veliku Toni Morison, tj. na njeno pisanje. Rejven je jednoj vrlo tipičnoj priči (veza sa oženjenim muškarcem) prišla na jedan vrlo originalan način i izgradila neverovatno realan lik junakinje Idi koja se našla u nekim nezavidnim i na momente neverovatnim situacijama. I da, ovaj roman ima savršenu poslednju rečenicu!
Izdavač: Booka
U ovoj zbirci kratkih priča portugalske spisateljice preovlađuje sumorna atmosfera i neki osećaj promašenosti. Zato sam pažljivo dozirala ove priče, ne više od 2-3 u jednom čitanju, da takva atmosfera ne bi zasenila odličnu naraciju o temama poput prolaznosti, neostvarenosti, smrti. Jer ovo jesu kvalitetne priče, samo handle with care ako trenutno niste na svom srećnom mestu.
Izdavač: Darma
Moja impulsivna odluka da pročitam najnovijeg dobitnika Bukera je jedna od najboljih ovog meseca. Galgut je napisao odličnu i mračnu porodičnu sagu, obojenu istorijskim okolnostima u Južnoafričkoj Republici. U srcu radnje je upravo obećanje iz naslova, i posledice njegovog neostvarenja. Naracija je genijalna, a pripovedač gradi jedan isto tako genijalan odnos sa čitaocem. Ako vam ne smeta da čitate na engleskom, obavezno je stavite u razmatranje. A ja se zaista nadam da će je neko uskoro prevesti.
Izdavač: Europa Editions
Kada sam pisala utiske o Krauzeovom romanu, počela sam sa “ova knjiga je neverovatna” i to je čista istina. Iako mislim da nikada ne bih rekla da će me ovako nešto ovoliko oduševiti, kao ni da ću se ovoliko vezati za glavnog lika Snupsa (ili da kažem samog autora?). Jedan haos slenga, jurnjave, krimogenih radnji u ne baš idiličnom kraju Londona, ali i sjajnih promišljanja o svrsi svega toga. Krauze nam, ni manje ni više, piše o svojim iskustvima na jedan brutalan način koji nije nimalo plitak. Odličan prevod, odlične korice, sve je odlično! Odvažite se na ovu knjigu, obećavam da će vas dobro provozati!
Izdavač: Dokaz
Ova zbirka koju su udruženim snagama napisale Jovana i Jefimija me je baš prijatno iznenadila. Ovo su priče o svakodnevnom, o običnim životima, o momentima koji nas određuju i koji govore o svima nama na jedan vrlo neposredan i prepoznatljiv način. Produžeci razgovora, rekle su autorke. Meni je baš prijala.
Izdavač: Fabrika knjiga
Naravno da nisam imala strpljenja da zapravo sačekam da mi ova knjiga stigne, pa sam je pročitala u originalu. Pardon, progutala sam je. Savremena gotika i porodična drama, priča o bliskosti i stvarima koje nas razdiru. Jedna mračna knjiga koja vam ne da mira dok ne stignete do kraja da biste skontali šta se to zapravo desilo. A onda vas kraj išamara i ne da vam da zaspite. Barem je tako meni bilo. Knjiga za koju mi je bilo preteško da napišem utiske, jer je prevelika šteta pokvariti bilo kome čitanje. Zato, molim vas, znate šta vam je činiti.
Izdavač: Štrik
Još jedna zbirka priča koju sam ovog meseca pročitala. Inače, zbirke su uvek dobro rešenje za manjak vremena, jer ne morate da odvojite sate za jednu celinu. Što se tiče samog Herbarija, Mihaela je sjajno izgradila univerzume u ovim pričama, na momente tako bliske realnosti, na momente neodoljivo nalik bajkama za odrasle, ali bez srećnog kraja. Motiv smrti se provlači kroz većinu priča, dominiraju ženski likovi, a tradicija i intertekstualnost su genijalno upletene u samu radnju. Poslednja priča me je oduševila!
Izdavač: Imprimatur
Prvo, naslov ove knjige je predivan. Ono što je vrlo specifično kod ove knjige je to što te tera da usporiš, ovo nikako nije knjiga koja se čita za par dana. Barem je tako meni bilo. Radnja je smeštena u neverovatnim indijskim predelima, govori nam o usamljenosti i želji za pripadanjem, o neverovatnoj snazi prirode i velikoj slici koju nekada ne uspevamo da sagledamo. Dugi pasusi, filozofski pristup i stonoge od 30cm kao ravnopravni likovi sa ovim običnim, ljudskim. Procenite da li bi vam ovako nešto prijalo, ali smatram da ova knjiga ima puno toga da vam ponudi.
Izdavač: Dereta
Poslednja novembarska knjiga je Joga, autofikcija savremenog francuskog autora oko koje se diglo puno prašine, i to zbog pitanja gde prestaje književnost, a gde počinje narušavanje nečije privatnosti i kako pomiriti ta dva. Ovo je baš teško pitanje, umnogome zavisi od perspektive. Da sam ja lik iz njegove knjige, verovatno bih želela da je nikada nije ni napisao, ali pošto sam ja ipak čitateljka, mogu da kažem samo da je Karer fenomenalan narator. Iako je zamišljena kao "nenametljiva knjižica o jogi" i značaju meditacije u piščevom životu, ova knjiga je zapravo piščeva bespoštedna ispovest o borbi sa depresijom i bipolarnim poremećajem, sa osvrtima na haos oko njega i u njemu, na jedan pomalo pesimističan ali neverovatno bistar način. Nije dobar kao Knausgor (nikada me nećeti čuti da to kažem!), ali jeste prilično dobar.
Izdavač: Booka
Proglasiću novembar vrlo vrlo kvalitetnim što se izbora knjiga tiče! Teško mi je jako da se odlučim, ali knjige meseca su “Sestre” Dejzi Džonson, “Ko su oni bili” Gabrijela Krauzea i “The Promise” Dejmona Galguta, tako da za njih imate najveću preporuku. Nadam se da će vam nešto od ovoga biti zanimljivo, pa ćete poželeti i sami da to pročitate. Javite ako se to desilo!
A pošto sledi uzbudljiv period sabiranja celogodišnjih utiska o pročitanim knjigama - čitamo se/gledamo se uskoro.
Ljubi vas Ivka. 🧡
OH HEY, FOR BEST VIEWING, YOU'LL NEED TO TURN YOUR PHONE